Папска круна из Цариграда
120 €
Папска круна из Цариграда (И-Стамбола) На почетку треба направити малу дигресиу према називу "Цариграда" чие даншње име Истанбул потиче управо од српске изговорне верзие његовог изворног имана "Истанполи", са значењем "У Град". На темељу истраживања која је започео проф. Љубомир Стевовић о крунисању Стефана Првовенчаног дошло се до открића коим историа добиа сасвим другачие лице али и прави смисао. На стему коју је Стефан добио, 1195. godine, од цара Алексиa III, као други севастократор источног римског царства, додата је крунска укрштена купола и стављена на већ крунисану главу Стефанову 1216. године, приликом његовог венчања са млетачком принцезом Аном Дандоло. Оваи у основи симболични чин представља први званични покушаи запада за привлачењем Србие у западни и католички свет. Треба посебно имати у виду чињеницу да Србиа тог доба предстаља наимоћниу државу источног римског царства. Зато овим реално непримереним и скоро понижаваућим, за Венециу и Ватикан, венчањем младе и лепе Принцезе Ане за већ остарелог двоструког распуштенка, представља покушаи да се придобие Србиа као траини савезник. Млетачки дужд Енрико Дандоло званично наимоћни владар тог времена и папа нуде оваи брак као гаранциу сигурности за свое планове.Како тада, тако и у наредним неуспелим покушаима и са Милутином и са Душаном, да Србиу укључе у свои корпус коначно дижу руке и Србаи траино остае у Ориенту при чему данас има велике изгледе да сасвим нестане са државне и националне карте света.Србиа ни тада као ни касние до данас, осим у периоду обреновићевске власти, ние могла да дефинише свое националне и државне интересе.Тако се данас Србиа налази на прагу нестанка и то првенствено из неспособности да дефинише свое приоритете.Државе и друштва се распадау из сопствене слабости, ние довољна само "туђа жеља и зла намера", већ мора да постои и сопствена спремност за самоуништењем. А то долази управо из неспособности да се одреде тренутне могућности.Од 1204. године, након четвртог крсташког рата, званична власт са патриаршиом се премешта у Никеу, Цариградом влада млетачка република а патриаршиом управља Ватикан. Мора се овде нагласити да до крсташког заузећа Цариграда долази на позив свргнутог Цара Исака и да то ние био првобитни крсташки план. За ово, у основи неканонско венчање 1216.godine, направио se сурогат круне где се на Стефанову севастократорску, ободну круну, стему, крунски венац, додате две укрштене траке сферног облика насађеног на постоећу круну са крстом, познатим као криви крст, на вруху овог додатог куполастог дела круне.Овим намерно искривљеним крстом се као копљем пробада Исус чиа се сликовна представа налази на врху.Данас се ова круна налази у Mађарском парламенту и зове се управо по њеном првом и правом носиоцу Круна Светог Стефана.Историски ток кретања круне до будимског двора, Деспота Стефана Лазаревића, кои доноси круну 1403. године када и постае сувладар Угарске заедно са дотдашњим Жигмундом Луксембуршким, се зна, али историчари користе другу неисториску верзиу без икакви реални доказа. О неком Гези за кога ни мађарски историчари нису сигурни да ли први или Геза други, кои некако сасвим немогуће постае Свети Стефан што практично ние могуЋе у католичкои канонизаци. Назив или име Стефан од стефанос, овенчан, припада источнои цркви. Али, Геза преко Стрфана постае Иштван. Цело ово историско замешатељсто се створило да би се прикриле директне и очигледне чињенице о цариградском пореклу круне преко србских Стефана. Мађари ни пре ни после као уосталом и цео западни свет нису имали Стефана, за разлику од српске историе где су сви владари Стефани.
Add to CartApis nije heroj
180 €
Autorski tekst: Vidan Bogdanović, dipl. i ma istoricar. Apis nije heroj Krunski savet Obrenovića i organizacija "Vreme i moje pravo" protive se učešću države u ceremonijalnom prenosu ostataka pukovnika Dragutina Dimitrijevića i sahrane u Aleji velikana u Beogradu. Nije problematično premeštanje kostiju već poruka koju ta ceremonija šalje. IZMIŠLjENO MUČENIŠTVO Tek posle Velikog rata Apis stiče oreol mučenika i romantičara. To je nonsens, jer nijedan šef tajne službe nije naivni romantičar. Netačan je mit o Apisu kao zastupniku ideje velike Srbije, nasuprot ideji jugoslovenstva Aleksandra i Pašića. On je zagovarao stvaranje južnoslovenske države kao i Aleksandar, a njihov obračun nije bio sukob ideja već borba za prevlast. Posle Drugog svetskog rata Apis je rehabilitovan na način koji je odgovarao tadašnjim komunističkim vlastima. PROGON OFICIRA Zaverenici oko Apisa 1903. nisu bili većina srpskog oficirskog kora. U zaveri je učestvovalo 100 oficira, a u narednim godinama je otpušteno i proganjano više od 280 njih, uključujući i budućeg vojvodu Živojina Mišića. Grupa oko Apisa je rušila vojničku disciplinu i poredak, to je bio kontraoficirski i kontravojni pokret. Sve se vrtelo oko njih i više nije bilo bitno šta je ko po funkciji u državi, već koji položaj zauzima u toj Apisovoj organizaciji. Apis nije bio heroj već "oličenje antidržavnog poretka i odgovoran za smrt velikog broja ljudi" nije potvrđeno da se u kaseti grobnice na Zejtinliku zaista nalaze Apisovi ostaci. Podsetimo, pukovnik srpske vojske je osuđen 1917. godine na Solunskom procesu zbog organizovanja atentata na regenta Aleksandra Karađorđevića i posle streljanja tajno sahranjen. - Za potrebe Apisove sudske rehabilitacije "otkriveno" je gde se njegovi ostaci nalaze, bez komisije i forenzičara. Ovaj sudski spektakl je 1953. organizovao Aleksandar Ranković, šef Titove tajne policije. Apis je s namerom predstavljen kao Jugosloven, preteča revolucije, borac protiv "nenarodne dinastije Karađorđevića". Takve manifestacije stvaraju i odgovarajući kult ličnosti. Koje vrednosti predstavlja Apis? -On je simbol masakriranja poslednjih Obrenovića koje je stvorilo stereotip o Srbima kao o divljacima. To su vrlo uspešno koristili naši neprijatelji. Apis je koristio teror da svojom tajnom organizacijom preuzme sve funkcije države. U godini posle Majskog prevrata zabeležen je najveći broj krivičnih dela u istoriji moderne Srbije, a u politički motivisanim odmazdama ubijeno je oko 1.000 ljudi. Svet je bio zgranut masakrom, defilovanjem zaverenika s komadima tela kraljice Drage, na sabljama i izlaganjem mrtvih tela kralj i kraljice na ulici. -Te noći je ubijen i ministar vojni Milovan Pavlović, srpski general koga je zbog junaštva u srpsko-turskim ratovima ruski car odlikovao Georgijevskim krstom.Ubijen je pred porodicom, a zatim go izvučen na ulicu ispred kuće. O tome je izveštavao ruski poslanik. -Zaverenici su ubili u kući i predsednika vlade, generala Dimitrija Cincar-Markovića, takođ‘e proslavljenog ratnika. Ubijen je u trenutku kad se spremala vojna akcija na prostoru Južne Srbije, današnjeg KiM i Makedonije. - Ilindenski ustanak u avgustu 1903. propao jer se u njega nije uključila Srbija, iako je to bilo planirano. U njoj je još vladao haos posle Majskog prevrata, država, vojska i policija su bili obezglavljeni, oficiri proganjani i ubijani. Masakr, pljačka i linč tokom Majskog prevrata najavili su strahote koje će se u 20. veku dešavati u Srbiji. Dvor, kao simbol države, tad je bezobzirno opljačkan, kao i kuće srodnika i simpatizera Obrenovića. - Na aukcijama u inostranstvu pojavljivale su se lične stvari vladarskog para, uključujući donji veš kraljice Drage. - Njenim pokradenim suknjama i haljinama hvalile su se žene i ljubavnice zaverenika. Ukradeno je i Miroslavljevo jevanđelje, koje je kralj Aleksandar dobio u znak zahvalnosti jer je spasao Hilandar da ne padne u bugarske ruke. Nađeno je tek 1915. u prtljagu kralja Petra. Apis je zagospodario vojskom iz senke i dao je legitimitet zločinima. Zato nije slučajno što se već 1944. odmah po preuzimanju vlasti od strane komunista u beogradskoj štampi pojavljuju pohvale Apisu. Ličnost Dragutina Dimitrijevića je na veoma različite načine sagledavana i interpretirana od 1903. do danas. - Poštovaoci Apisa iz različitih perioda se često sukobljavaju, jer o Dimitrijeviću u stvari veoma malo znamo. - Kao i svaki dobar obaveštajac, on nema pravu biografiju, samo legendu. Upravo se na Apisu ruši mit o zlatnom dobu demokratije od 1903. do početka Velikog rata. Hapšeni su i misteriozno umirali svi koji su pokušavali da pokrenu pitanje odgovornosti zaverenika. -Veličao se ideal Apisa koji ima pravo da sudi bez suda. Dimitrijević je po svedočenju zaverenika Antonija Antića kontrolisao Krađorđeviće i izabrao je mlađeg princa Aleksandra za prestolonaslednika, umesto Đorđa. Pod njegovim pritiskom kralj Petar prenosi sva ovlašćenja na sina, čime praktično abdicira. U balkanskim ratovima Apis ne učestvuje, jer se lečio u Nemačkoj od trovanja, a tamo piše i za vojne časopise i stiče uticajne veze. Po povratku u zemlju on pokušava da sruši vladu Nikole Pašića. Dragutin Dimitrijević Apis, nije nikada direktno učestvovao u borbama, već je "bio i ostao političar u uniformi, koji je zloupotrebljavao vojsku za svoje ciljeve".
Add to CartAtentat na Ferdinanda
120 €
priredila: Dragana Djokic UBISTVO AUSTROUGARSKOG PRESTOLONASLEDNIKA BRIŽLJIVO JE PLANIRANO I IZVEDENO Atentat na Ferdinanda bio je plaćen GLOSA: Novčanica od 1000 $ (ekvivalent današnjih 25000 američkih dolara) koja se danas nalazi u Narodnoj banci Srbije, pronađena u sefu Nedelka Čabrinovića jednog od atentatora. GLOSA: Nakon bacanja bombe na Ferdinandov automobil, Poćorek ga uverava da drugog atentata neće biti: Znam ja moje Bosance, neće oni ovo ponoviti. Povodom obeležavanja 100. godišnjice od početka Prvog svetskog rata, svetski kao i domaći mediji veliku pažnju poklanjaju ovoj temi, pokušavajući da ukažu na događaje koji su prethodili Velikom ratu, a koji su mogli da budu njegov glavni uzrok. I dok nas dosadašnja istorija uči da je neposredni povod rata bio atentatorski čin Gavrila Principa i njegovih drugova iz Mlade Bosne, u ovom feljtonu iznosimo činjenice koje pokazuju suprotno.Osnovna zabluda koja se odnosi na atentat tiče se toga da se on tumači kao patriotski čin Gavrila i drugova, ali malo je poznato da su Mladobosanci bili finansirani iz stranih centara. Ovu tvrdnju dokazuje činjenica da se danas u Narodnoj banci Srbije čuva novčanica od 1000 dolara (ekvivalent današnjih 25.000 dolara), a koja je pronađena u sefu Nedeljka Čabrinovića, jednog od atentatora. U prilog tome govori još jedna činjenica da su Mladobosanci, uglavnom maloletni đaci, često putovali ne samo u Srbiju nego i po Evropi što je u to vreme bila prava retkost i veoma skupo. Da je sarajevski atentat brižljivo planiran i dogovoren pokazuje i sam način na koji je atentat izveden. Naime, tog istoriskog 28.juna 1914. godine bila su izvršen dva atentata na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Prvi se desio kada je na povorku koja se kretala predviđenom maršutom Nedeljko Čabrinović bacio bombu na automobil u kome se nalazio Franc Ferdinand. Tom prilikom povređeno je desetak građana i dva oficira iz pratnje. Nakon ovog događaja Franc Ferdinand, plašeći se prvenstveno za život svoje supruge traži da se dalja vožnja obustavi ili da bar u njoj ne bude njegova supruga Sofia. Glavni organizator ove manifestacije general Oskar Poćorek uverava Ferdinanda da nema bojazni od novog atentata rečima: ‘’Znam ja moje Bosance, neće oni ovo ponoviti’’. U ovoj drugoj vožnji sarajevskim ulicama automobil u kome se osim Ferdinanda i Sofie nalazio i Poćorek, koji je i određivao putanju kretanja, skreće sa protokolom utvrđene maršute da bi se zaustavio tačno ispred radnje Morisa Šilera – gde je upravo stajao Gavrilo Princip. Istraga se nikada nije posebno bavila pitanjem zašto je vozlo skrenulo sa utvrđene rute i zašto je atentator stajao na mestu na kome povorka nije trebalo da prođe. Međutim povorka ne samo da je tuda prošla već se tu i zaustavila. Postavlja se pitanje ko je mogao imati najveći interes da organizuje i finansira atentat na austrougarskog prestolonaslednika. Da bi se rasvetlio odgovor na ovo pitanje neophodno je vratiti se u 1848. godinu, kao početak revulucionarnih pokreta širom Evrope. U duhu ovih događanja, 15. marta 1848. godine u Mađarskoj počinje pobuna protiv habzburške vlasti, koja 1867. rezultira priznanjem statusa dvojne austrougarske monarhije. Tako je Habzburška monarhia podeljena na dve države koje su imale zajedničkog vladara, spoljnu politiku, privredu i vojsku. Prvi premijer ove nove dvojne monarhije je bio Mađar, Đula Andraši. Mađarska od tada stiče suverenitet nad dotadašnjim delovima hazburške monarhije, Transilvanija(Rumunija), Vojvodina i Hrvatska, sa pretenzijama na BIH, koja je još uvek pod vlašću Turske. U to vreme 1867. knez Mihailo Obrenović, započinje stvaranje balkanske federacije i ističe srpske pretenzije prema Bosni. Na svoju veliku nesreću, neizbežno ulazi u pregovore upravo sa Andrašijem. Mađari shvativši budući razvoj događaja dogovaraju sa Osman Pašom, turskim guvernerom Bosne, plan za likvidaciju kneza Mihaila, sa idejom da u Srbiji uspostave marionetsku vlast sa nenaslednim knezom Aleksandrom Karađorđevićem. Već sledeće 1868. godine, 29. maja, knez Mihailo je ubijen u Košutnjaku.D. Đ Antrfile: I Cistler bio pod zaštitom Mađara Advokat koji je na suđenju po službenoj dužnosti branio Gavrila Principa i drugove bio je Rudolf Cistler. Cistler je, nakon suđenja bio proglašen neprijateljem monarhije i dinastije, ali on nastavlja da živi i obavlja advokatsku praksu u toj istoj monarhiji, u Zagrebu, koji je bio pod Mađarskom državnom jurisdikcijom.
Add to Cart''UBICE NARODA SRPSKOG''
120 €
Dobrivoje R. Lazarević, ''UBICE NARODA SRPSKOG'' Priredila Dragana Đokić Feljton se do sada bavio uglavnom sarajevskim atentatom kao povodom za početak Velikog rata. Do sada smo u naznakama iznosili neke šire i realne uzroke uzroke, kao neposredno učešća Srbije u svemu ovome. Zahvaljujući jednoj izuzetno retkoj knjizi i kod nas potpuno nepoznatoj dolazimo do fascinantnih otkrića o realnom stanju u Srbiji pred Veliki rat. Naime reč je o knjizi majora Kraljevine Srbije Dobrivoja R. Lazarevića objavljenoj još 1917. godine pod zastrašujućim ali proročkim naslovom ''UBICE NARODA SRPSKOG''. Autor u svojtsvu vrhunskog analitičara obrađuje dokumente koji su mu bili dostupni kao oficiru kraljevske vojske kao i događaje u kojima je bio neposredni učesnik uključujući i majski prevrat 1903. godine. Međutim ovom knjigom nam se upravo otkriva pozadina i pravi razlozi zbog kojih je Srbija uvučena u ovaj za nju krajnje štetan rat. Nakon državnog puča koji se desio 29. Maja 1903. Kojom prilikom su brutalno likvidirani Kralj Aleksandar Obrenović i Kraljica Draga na presto Srbije se mimo svake zakonske procedure dovodi Petar Karađorđević. Osim kraljevskog para te noći je ubijeno preko 200 najznačajnijih ljudi u Srbiji među kojima i tri ministra, tako da se nikako ne može govoriti o nezadovoljstvu oficira kraljevim vladanjem. Mimo bilo kakve zakonske procedure nova vlada je samoproklamovana a raspuštena je i postojeća skupština i bez izbora postavlena je nova. U ovakvoj vanrednoj situaciji proglašen je Petar Karađorđević za novog kralja. Prvo oko čega su se pozabavili novi kralj Petar i vlada bilo je uništavanje državnog arhiva. Sledeće je bilo uklanjanje najboljeg oficirskog kadra hapšenjima ubistvima ili prevremenim penzionisanjem. Jedan od prvih na udaru je bio general Živojin Mišić, koji je momentalno penzionisan. Koliko je bila duboka kriza u zemlji nakon majskog prevrata govore sledeće činjenice. Samo 1903. Godine nakon 29. Maja smenile su se tri vlade a nakon toga u narednih deset godin a još osamnoaest vlada, u proseku vlade su se smenjivale svakih sedam meseci. Srbija je u periodu do balkanskih ratova 1912. Godine odnosno prvog svetskog rata 1914. Bila u neprekidnim krizama ili kako i sam autor, major Lazarević kaže, u jednoj stalnoj neprekinutoj krizi u kojoj nije mogla da uredi svoju unutrašnju politiku a o spoljnoj nije bilo ni govora. Koliko je stanje u Srbiji bilo nestabilno a posebno u vosci govori poražavajuća činjenica koju iznosi major Lazareveć da srpska vojska u ovom periodu nije smela da organizuje nijedan vojni manevar pa čak ni vojne vežbe plašeći se da ne dođe do kontra državnog udara. I pored sve predostrožnosti došlo je do dve vojne pobune u niškom i kragujevačkom garnizonu. U međunarodnim odnosima Srbija je nakon majskog prevrata bila u potpunosti izopštena a sve države su prekinule diplomatske odnose sa njom. Ovo stanje se praktično nikada nije promenilo pa čak i kadu su se vremenom uspostavljeni diplomatski odnosi, Srbija je defakto ostala izopštena. Ovakav status je imao katastrofalne posledice u vreme Velikog rata od 1914-1918. godine u kome je Srbija podnela najveću žrtvu izgubivši trećinu svog stanovništva, boreći se na strani saveznika, a da nikada nije dobila status države saveznice. Stav da Srbija nije odgovorna za početak ovog rata jer joj on nikako nije odgovarao, zbog veoma lošeg prvenstveno ekonomskog stanja u kome se nalazila bio bi u potpunosti tačan da u Srbiji nije postojala oficirska zaverenička organizacija Crna Ruka. Ultimatum koji je Austrougarska uputila Srbiji nakon Sarajevskog atentata ticao se isključivo i konkretno samo eliminisanja ove organizacije za koju je utvrđeno upravo na osnovu iskaza samih atentatora da je bila neposredni organizator atentata. Srpska vlada je nakon ultimatuma pokušala obračun tako što je uhapsila majora Voju Tankosića ali se tu sve završilo, jer je Crna ruka u potpunosti kontrolisala i rad vlade i kralja. Da zabrani svaku publikaciju, kojom se izaziva mržnja i prezrenje Monarhije i čija je opšta težnja upućena protiv teritorijalnog integriteta Austro-Ugarske. Da odmah raspusti društvo zvano „Narodna odbrana“, da konfiskuje sva njegova sredstva za propagandu i da isto tako postupi sa ostalim društvima i udruženjima u Srbiji, koja se bave propagandom protiv Austro-Ugarske monarhije. Kraljevska vlada preduzeće potrebne mere kako rasturena društva ne bi mogla da produže rad pod drugim imenom i u bilo kom drugom obliku. Da izbaci bez odlaganja iz javne nastave u Srbiji, kako u pogledu nastavnog osoblja tako i u pogledu nastavnih sredstava, sve ono što služi ili bi moglo da posluži stvaranju propagande protiv Austro-Ugarske. Da ukloni iz vojske i iz administracije uopšte sve oficire i činovnike krive za propagandu protivu Monarhije Austro-Ugarske, Da primi saradnju u Srbiji organa Carske Kraljevske vlade radi ugušivanja prevratničkog pokreta protiv teritorijalnog integriteta Austro-Ugarske monarhije. Da otvori sudsku istragu nad onim pristalicama u zaveri od 15. juna 1914. god. koji se nalaze na teritoriji srpskoj; da dozvoli organima koje uputi Austro-Ugarska vlada učešće u ovoj istrazi. Da odmah pritvori majora Voju Tankosića i lice pod imenom Milana Ciganovića, službenika srpske države, koji su kompromitovani rezultatom sarajevske istrage. Da spreči uspešnim merama učešće srpskih vlasti u protivzakonitom proturanju oružja i eksploziva preko granice; da otpusti i strogo kazni pogranične činovnike u Šapcu i Loznici, koji su pomagali izvršioce sarajevskog zločina olakšavši im prelazak preko granice. Da da obaveštenja Carskoj Kraljevskoj vladi o neopravdanim izjavama viših državnih činovnika, kako u Srbiji tako i na strani, koji se, mada su zauzimali zvaničan položaj, nisu uzdržavali da se posle atentata od 15. juna neprijateljski izražavaju u intervjuima o Austro-Ugarskoj. Da bez odlaganja izvesti Carsku Kraljevsku vladu o izvršenju mera pomenutih u prednjim tačkama. Sledeće činjenice pod tačkama 7. i 8., koje su sastavni deo ultimatuma dobijene su u istrazi koju su austrougarski organi sproveli nakon sarajevskog atentata a koji su objavljeni u ovom feljtonu. Zaveru čiji je cilj bio da se za vreme bavljenja u Sarajevu ubije Nadvojvoda Franja Ferdinand skovali su u Beogradu Gavrilo Princip, Nedeljko Čabrinović, lice pod imenom Milan Ciganović i Trifko Grabež, a uz pripomoć majora Voje Tankosića. Šest bombi i četiri revolvera sistem „Brauning“ sa municijom, pomoću kojih su zločinci izvršili atentat, dali su u Beogradu Principu, Čabrinoviću i Grabežu Milan Ciganović i major Voja Tankosić. Bombe su ručne iz srpskog vojnog arsenala u Kragujevcu. Da bi se osigurao uspeh atentata, Ciganović je poučio Principa, Čabrinovića i Grabeža u rukovanju bombama i dao je, u jednoj šumi blizu topčidreskog strelišta, Principu, Čabrinoviću i Grabežu nekoliko lekcija iz gađanja brauningovim revolverom. Da bi omogućio Principu, Čabrinoviću i Grabežu da pređu bosansko-hercegovačku granicu i da tamo prenesu tajno svoje prokrijumčareno oružje, Ciganović je bio organizovao čitav jedan sistem tajnog proturanja. Po toj organizaciji zločince i njihovo oružje prebacili su u Bosnu kapetan pograničnog odreda u Šapcu (Rade Popović) u Loznici kapetan Prvanović i carinik Radivoje Grbić uz pripomoć drugih lica. Srpska vlada je uslovno prihvatila sve zahteve ultimatuma, sem tačke broj 6 koja je zahtevala mešanje austro-ugarskih organa u sudski postupak, jer bi to predstavljalo kršenje ustava i suvereniteta Srbije. Na osnovu nalaza koje iznosi major Lazarević u svojoj knjizi UBICE NARODA SRPSKOG pravi razlozi zbog kojih je odbijen ultimatum leže u činjenici da bi se istragom i sudskim procesom kaznila Crna Ruka a to bi posledično dovelo do legalnog procesa protiv onih koji su to podržavali a to su radikalska vlada sa Pašićem Kralj i prestolonaslednik Aleksandar.
Add to Cart