Login     Cart           
img1

Папска круна из Цариграда

120 €

Папска круна из Цариграда (И-Стамбола) На почетку треба направити малу дигресиу према називу "Цариграда" чие даншње име Истанбул потиче управо од српске изговорне верзие његовог изворног имана "Истанполи", са значењем "У Град". На темељу истраживања која је започео проф. Љубомир Стевовић о крунисању Стефана Првовенчаног дошло се до открића коим историа добиа сасвим другачие лице али и прави смисао. На стему коју је Стефан добио, 1195. godine, од цара Алексиa III,  као други севастократор источног римског царства, додата је крунска укрштена купола и стављена на већ крунисану главу Стефанову 1216. године, приликом његовог венчања са млетачком принцезом Аном Дандоло. Оваи у основи симболични чин представља први званични покушаи запада за привлачењем Србие у западни и католички свет. Треба посебно имати у виду чињеницу да Србиа тог доба предстаља наимоћниу државу источног римског царства. Зато овим реално непримереним и скоро понижаваућим, за Венециу и Ватикан, венчањем младе и лепе Принцезе Ане за већ остарелог двоструког распуштенка, представља покушаи да се придобие Србиа као траини савезник. Млетачки дужд Енрико Дандоло званично наимоћни владар тог времена и папа нуде оваи брак као гаранциу сигурности за свое планове.Како тада, тако и у наредним неуспелим покушаима и са Милутином и са Душаном, да Србиу укључе у свои корпус коначно дижу руке и Србаи траино остае у Ориенту при чему данас има велике изгледе да сасвим нестане са државне и националне карте света.Србиа ни тада као ни касние до данас, осим у периоду обреновићевске власти, ние могла да дефинише свое националне и државне интересе.Тако се данас Србиа налази на прагу нестанка и то првенствено из неспособности да дефинише свое приоритете.Државе и друштва се распадау из сопствене слабости, ние довољна само "туђа жеља и зла намера", већ мора да постои и сопствена спремност за самоуништењем. А то долази управо из неспособности да се одреде тренутне могућности.Од 1204. године, након четвртог крсташког рата, званична власт са патриаршиом се премешта у Никеу, Цариградом влада млетачка република а патриаршиом управља Ватикан. Мора се овде нагласити да до крсташког заузећа Цариграда долази на позив свргнутог Цара Исака и да то ние био првобитни крсташки план. За ово, у основи неканонско венчање 1216.godine, направио se сурогат круне где се на Стефанову севастократорску, ободну круну, стему, крунски венац, додате две укрштене траке сферног облика насађеног на постоећу круну са крстом, познатим као криви крст, на вруху овог додатог куполастог дела круне.Овим намерно искривљеним крстом се као копљем пробада Исус чиа се сликовна представа налази на врху.Данас се ова круна налази у Mађарском парламенту и зове се управо по њеном првом и правом носиоцу Круна Светог Стефана.Историски ток кретања круне до будимског двора, Деспота Стефана Лазаревића, кои доноси круну 1403. године када и постае сувладар Угарске заедно са дотдашњим Жигмундом Луксембуршким, се зна, али историчари користе другу неисториску верзиу без икакви реални доказа. О неком Гези за кога ни мађарски историчари нису сигурни да ли први или Геза други, кои некако сасвим немогуће постае Свети Стефан што практично ние могуЋе у католичкои канонизаци. Назив или име Стефан од стефанос, овенчан, припада источнои цркви. Али, Геза преко Стрфана постае Иштван. Цело ово историско замешатељсто се створило да би се прикриле директне и очигледне чињенице о цариградском пореклу круне преко србских Стефана. Мађари ни пре ни после као уосталом и цео западни свет нису имали Стефана, за разлику од српске историе где су сви владари Стефани.

Add to Cart
Login     Cart           
img1

Apis nije heroj

180 €

Autorski tekst: Vidan Bogdanović, dipl. i ma istoricar. Apis nije heroj Krunski savet Obrenovića i organizacija "Vreme i moje pravo" protive se učešću države u ceremonijalnom prenosu ostataka pukovnika Dragutina Dimitrijevića i sahrane u Aleji velikana u Beogradu. Nije problematično premeštanje kostiju već poruka koju ta ceremonija šalje. IZMIŠLjENO MUČENIŠTVO Tek posle Velikog rata Apis stiče oreol mučenika i romantičara. To je nonsens, jer nijedan šef tajne službe nije naivni romantičar. Netačan je mit o Apisu kao zastupniku ideje velike Srbije, nasuprot ideji jugoslovenstva Aleksandra i Pašića. On je zagovarao stvaranje južnoslovenske države kao i Aleksandar, a njihov obračun nije bio sukob ideja već borba za prevlast. Posle Drugog svetskog rata Apis je rehabilitovan na način koji je odgovarao tadašnjim komunističkim vlastima. PROGON OFICIRA Zaverenici oko Apisa 1903. nisu bili većina srpskog oficirskog kora. U zaveri je učestvovalo 100 oficira, a u narednim godinama je otpušteno i proganjano više od 280 njih, uključujući i budućeg vojvodu Živojina Mišića. Grupa oko Apisa je rušila vojničku disciplinu i poredak, to je bio kontraoficirski i kontravojni pokret. Sve se vrtelo oko njih i više nije bilo bitno šta je ko po funkciji u državi, već koji položaj zauzima u toj Apisovoj organizaciji. Apis nije bio heroj već "oličenje antidržavnog poretka i odgovoran za smrt velikog broja ljudi" nije potvrđeno da se u kaseti grobnice na Zejtinliku zaista nalaze Apisovi ostaci. Podsetimo, pukovnik srpske vojske je osuđen 1917. godine na Solunskom procesu zbog organizovanja atentata na regenta Aleksandra Karađorđevića i posle streljanja tajno sahranjen. - Za potrebe Apisove sudske rehabilitacije "otkriveno" je gde se njegovi ostaci nalaze, bez komisije i forenzičara. Ovaj sudski spektakl je 1953. organizovao Aleksandar Ranković, šef Titove tajne policije. Apis je s namerom predstavljen kao Jugosloven, preteča revolucije, borac protiv "nenarodne dinastije Karađorđevića". Takve manifestacije stvaraju i odgovarajući kult ličnosti. Koje vrednosti predstavlja Apis? -On je simbol masakriranja poslednjih Obrenovića koje je stvorilo stereotip o Srbima kao o divljacima. To su vrlo uspešno koristili naši neprijatelji. Apis je koristio teror da svojom tajnom organizacijom preuzme sve funkcije države. U godini posle Majskog prevrata zabeležen je najveći broj krivičnih dela u istoriji moderne Srbije, a u politički motivisanim odmazdama ubijeno je oko 1.000 ljudi. Svet je bio zgranut masakrom, defilovanjem zaverenika s komadima tela kraljice Drage, na sabljama i izlaganjem mrtvih tela kralj i kraljice na ulici. -Te noći je ubijen i ministar vojni Milovan Pavlović, srpski general koga je zbog junaštva u srpsko-turskim ratovima ruski car odlikovao Georgijevskim krstom.Ubijen je pred porodicom, a zatim go izvučen na ulicu ispred kuće. O tome je izveštavao ruski poslanik. -Zaverenici su ubili u kući i predsednika vlade, generala Dimitrija Cincar-Markovića, takođ‘e proslavljenog ratnika. Ubijen je u trenutku kad se spremala vojna akcija na prostoru Južne Srbije, današnjeg KiM i Makedonije. - Ilindenski ustanak u avgustu 1903. propao jer se u njega nije uključila Srbija, iako je to bilo planirano. U njoj je još vladao haos posle Majskog prevrata, država, vojska i policija su bili obezglavljeni, oficiri proganjani i ubijani. Masakr, pljačka i linč tokom Majskog prevrata najavili su strahote koje će se u 20. veku dešavati u Srbiji. Dvor, kao simbol države, tad je bezobzirno opljačkan, kao i kuće srodnika i simpatizera Obrenovića. - Na aukcijama u inostranstvu pojavljivale su se lične stvari vladarskog para, uključujući donji veš kraljice Drage. - Njenim pokradenim suknjama i haljinama hvalile su se žene i ljubavnice zaverenika. Ukradeno je i Miroslavljevo jevanđelje, koje je kralj Aleksandar dobio u znak zahvalnosti jer je spasao Hilandar da ne padne u bugarske ruke. Nađeno je tek 1915. u prtljagu kralja Petra. Apis je zagospodario vojskom iz senke i dao je legitimitet zločinima. Zato nije slučajno što se već 1944. odmah po preuzimanju vlasti od strane komunista u beogradskoj štampi pojavljuju pohvale Apisu. Ličnost Dragutina Dimitrijevića je na veoma različite načine sagledavana i interpretirana od 1903. do danas. - Poštovaoci Apisa iz različitih perioda se često sukobljavaju, jer o Dimitrijeviću u stvari veoma malo znamo. - Kao i svaki dobar obaveštajac, on nema pravu biografiju, samo legendu. Upravo se na Apisu ruši mit o zlatnom dobu demokratije od 1903. do početka Velikog rata. Hapšeni su i misteriozno umirali svi koji su pokušavali da pokrenu pitanje odgovornosti zaverenika. -Veličao se ideal Apisa koji ima pravo da sudi bez suda. Dimitrijević je po svedočenju zaverenika Antonija Antića kontrolisao Krađorđeviće i izabrao je mlađeg princa Aleksandra za prestolonaslednika, umesto Đorđa. Pod njegovim pritiskom kralj Petar prenosi sva ovlašćenja na sina, čime praktično abdicira. U balkanskim ratovima Apis ne učestvuje, jer se lečio u Nemačkoj od trovanja, a tamo piše i za vojne časopise i stiče uticajne veze. Po povratku u zemlju on pokušava da sruši vladu Nikole Pašića. Dragutin Dimitrijević Apis, nije nikada direktno učestvovao u borbama, već je "bio i ostao političar u uniformi, koji je zloupotrebljavao vojsku za svoje ciljeve".

Add to Cart
img1

Atentat na Ferdinanda

120 €

priredila: Dragana Djokic UBISTVO  AUSTROUGARSKOG  PRESTOLONASLEDNIKA  BRIŽLJIVO JE PLANIRANO I IZVEDENO Atentat na Ferdinanda bio je plaćen GLOSA: Novčanica od 1000 $ (ekvivalent današnjih 25000 američkih dolara) koja se danas nalazi u Narodnoj  banci Srbije, pronađena u sefu Nedelka Čabrinovića jednog od atentatora. GLOSA: Nakon bacanja bombe na Ferdinandov automobil, Poćorek ga uverava da drugog atentata neće biti: Znam ja moje Bosance, neće oni ovo ponoviti. Povodom obeležavanja 100. godišnjice od početka Prvog svetskog rata, svetski kao i domaći mediji veliku pažnju poklanjaju ovoj temi, pokušavajući da ukažu na događaje koji su prethodili Velikom ratu, a koji su mogli da budu njegov glavni uzrok. I dok nas dosadašnja istorija uči da je neposredni povod rata bio atentatorski čin Gavrila Principa i njegovih drugova iz Mlade Bosne, u ovom feljtonu iznosimo činjenice koje pokazuju suprotno.Osnovna zabluda koja se odnosi na atentat tiče se toga da se on tumači kao patriotski čin Gavrila i drugova, ali malo je poznato da su Mladobosanci bili finansirani iz stranih centara. Ovu tvrdnju dokazuje činjenica da se danas u Narodnoj banci Srbije čuva novčanica od 1000 dolara (ekvivalent današnjih 25.000 dolara), a koja je pronađena u sefu Nedeljka Čabrinovića, jednog od atentatora. U prilog tome govori još jedna činjenica da su Mladobosanci, uglavnom maloletni đaci, često putovali ne samo u Srbiju nego i po Evropi što je u to vreme bila prava retkost i veoma skupo. Da je sarajevski atentat brižljivo planiran i dogovoren pokazuje i sam način na koji je atentat izveden. Naime, tog istoriskog 28.juna 1914. godine bila su izvršen dva atentata na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Prvi se desio kada je na povorku koja se kretala predviđenom maršutom Nedeljko Čabrinović bacio bombu na automobil u kome se nalazio Franc Ferdinand. Tom prilikom povređeno je desetak građana i dva oficira iz pratnje. Nakon ovog događaja Franc Ferdinand, plašeći se prvenstveno za život svoje supruge traži da se dalja vožnja obustavi ili da bar u njoj ne bude njegova supruga Sofia. Glavni organizator ove manifestacije general Oskar Poćorek uverava Ferdinanda da nema bojazni od novog atentata rečima: ‘’Znam ja moje Bosance, neće oni ovo ponoviti’’. U ovoj drugoj vožnji sarajevskim ulicama automobil u kome se osim Ferdinanda i Sofie nalazio i Poćorek, koji je i određivao putanju kretanja, skreće sa protokolom utvrđene maršute da bi se zaustavio tačno ispred radnje Morisa Šilera – gde je upravo stajao Gavrilo Princip. Istraga se nikada nije posebno bavila pitanjem zašto je vozlo skrenulo sa utvrđene rute i zašto je atentator stajao na mestu na kome povorka nije trebalo da prođe. Međutim povorka ne samo da je tuda prošla već se tu i zaustavila. Postavlja se pitanje ko je mogao imati najveći interes da organizuje i finansira atentat na austrougarskog prestolonaslednika.  Da bi se rasvetlio odgovor na ovo pitanje neophodno je vratiti se u 1848. godinu, kao početak revulucionarnih pokreta širom Evrope. U duhu ovih događanja, 15. marta 1848. godine u Mađarskoj počinje pobuna protiv habzburške vlasti, koja 1867. rezultira priznanjem statusa dvojne austrougarske monarhije. Tako je Habzburška monarhia podeljena na dve države koje su imale zajedničkog vladara, spoljnu politiku, privredu i vojsku. Prvi premijer ove nove dvojne monarhije je bio Mađar, Đula Andraši. Mađarska od tada stiče suverenitet nad dotadašnjim delovima hazburške monarhije, Transilvanija(Rumunija), Vojvodina i Hrvatska,  sa pretenzijama na BIH, koja je još uvek pod vlašću Turske. U to vreme 1867. knez Mihailo Obrenović, započinje stvaranje balkanske federacije i ističe srpske pretenzije prema Bosni. Na svoju veliku nesreću, neizbežno ulazi u pregovore upravo sa Andrašijem. Mađari shvativši budući razvoj događaja dogovaraju sa Osman Pašom, turskim guvernerom Bosne, plan za likvidaciju kneza Mihaila,  sa idejom da u Srbiji uspostave marionetsku vlast sa nenaslednim knezom Aleksandrom Karađorđevićem. Već sledeće 1868. godine, 29. maja, knez Mihailo je ubijen u Košutnjaku.D. Đ  Antrfile: I Cistler bio pod zaštitom Mađara  Advokat koji je na suđenju po službenoj dužnosti branio Gavrila Principa i drugove bio je Rudolf Cistler. Cistler je, nakon suđenja bio proglašen neprijateljem monarhije i dinastije, ali on nastavlja da živi i obavlja advokatsku praksu u toj istoj monarhiji, u Zagrebu, koji je bio pod Mađarskom državnom jurisdikcijom. 

Add to Cart
img1

''UBICE NARODA SRPSKOG''

120 €

Dobrivoje R. Lazarević, ''UBICE NARODA SRPSKOG'' Priredila Dragana Đokić Feljton se do sada bavio uglavnom sarajevskim atentatom kao povodom za početak Velikog rata. Do sada smo u naznakama iznosili neke šire i realne uzroke uzroke, kao neposredno učešća Srbije u svemu ovome. Zahvaljujući jednoj izuzetno retkoj knjizi i kod nas potpuno nepoznatoj dolazimo do fascinantnih otkrića o realnom stanju u Srbiji pred Veliki rat. Naime reč je o knjizi majora Kraljevine Srbije Dobrivoja R. Lazarevića objavljenoj još 1917. godine pod zastrašujućim ali proročkim naslovom ''UBICE NARODA SRPSKOG''. Autor u svojtsvu vrhunskog analitičara obrađuje dokumente koji su mu bili dostupni kao oficiru kraljevske vojske kao i događaje u kojima je bio neposredni učesnik uključujući i majski prevrat 1903. godine. Međutim ovom knjigom nam se upravo otkriva pozadina i pravi razlozi zbog kojih je Srbija uvučena u ovaj za nju krajnje štetan rat. Nakon državnog puča koji se desio 29. Maja 1903. Kojom prilikom su brutalno likvidirani Kralj Aleksandar Obrenović i Kraljica Draga na presto Srbije se mimo svake zakonske procedure dovodi Petar Karađorđević. Osim kraljevskog para te noći je ubijeno preko 200 najznačajnijih ljudi u Srbiji među kojima i tri ministra, tako da se nikako ne može govoriti o nezadovoljstvu oficira kraljevim vladanjem. Mimo bilo kakve zakonske procedure nova vlada je samoproklamovana a raspuštena je i postojeća skupština i bez izbora postavlena je nova. U ovakvoj vanrednoj situaciji proglašen je Petar Karađorđević za novog kralja.  Prvo oko čega su se pozabavili novi kralj Petar i vlada bilo je uništavanje državnog arhiva. Sledeće je bilo uklanjanje najboljeg oficirskog kadra hapšenjima ubistvima ili prevremenim penzionisanjem. Jedan od prvih na udaru je bio general  Živojin Mišić, koji je momentalno penzionisan. Koliko je bila duboka kriza u zemlji nakon majskog prevrata govore sledeće činjenice. Samo 1903. Godine nakon 29. Maja smenile su se tri vlade a nakon toga u narednih deset godin a još osamnoaest vlada, u proseku vlade su se smenjivale svakih sedam meseci. Srbija je u periodu do balkanskih ratova 1912. Godine odnosno prvog svetskog rata 1914. Bila u neprekidnim krizama ili kako i sam autor, major Lazarević kaže, u jednoj stalnoj neprekinutoj krizi u kojoj nije mogla da uredi svoju unutrašnju politiku a o spoljnoj nije bilo ni govora. Koliko je stanje u Srbiji bilo nestabilno a posebno u vosci govori  poražavajuća činjenica koju iznosi major Lazareveć da srpska vojska u ovom periodu nije smela da organizuje nijedan vojni manevar pa čak ni vojne vežbe plašeći se da ne dođe do kontra državnog udara. I pored sve predostrožnosti došlo je do dve vojne pobune u niškom i kragujevačkom garnizonu. U međunarodnim odnosima Srbija je nakon majskog prevrata bila u potpunosti izopštena a sve države su prekinule diplomatske odnose sa njom. Ovo stanje se praktično nikada nije promenilo pa čak i kadu su se vremenom uspostavljeni diplomatski odnosi, Srbija je defakto ostala izopštena. Ovakav status je imao katastrofalne posledice u vreme Velikog rata od 1914-1918. godine u kome je Srbija podnela najveću žrtvu izgubivši trećinu svog stanovništva, boreći se na strani saveznika, a da nikada nije dobila status države saveznice. Stav da Srbija nije odgovorna za početak ovog rata jer joj on nikako nije odgovarao, zbog veoma lošeg prvenstveno ekonomskog stanja u kome se nalazila bio bi u potpunosti tačan da u Srbiji nije postojala oficirska zaverenička organizacija Crna Ruka. Ultimatum koji je Austrougarska uputila Srbiji nakon Sarajevskog atentata ticao se isključivo i konkretno samo eliminisanja ove organizacije za koju je utvrđeno upravo na osnovu iskaza samih atentatora da je bila neposredni organizator atentata. Srpska vlada je nakon ultimatuma pokušala  obračun tako što je uhapsila majora Voju Tankosića ali se tu sve završilo, jer je Crna ruka u potpunosti kontrolisala i rad vlade i kralja. Da zabrani svaku publikaciju, kojom se izaziva mržnja i prezrenje Monarhije i čija je opšta težnja upućena protiv teritorijalnog integriteta Austro-Ugarske. Da odmah raspusti društvo zvano „Narodna odbrana“, da konfiskuje sva njegova sredstva za propagandu i da isto tako postupi sa ostalim društvima i udruženjima u Srbiji, koja se bave propagandom protiv Austro-Ugarske monarhije. Kraljevska vlada preduzeće potrebne mere kako rasturena društva ne bi mogla da produže rad pod drugim imenom i u bilo kom drugom obliku. Da izbaci bez odlaganja iz javne nastave u Srbiji, kako u pogledu nastavnog osoblja tako i u pogledu nastavnih sredstava, sve ono što služi ili bi moglo da posluži stvaranju propagande protiv Austro-Ugarske. Da ukloni iz vojske i iz administracije uopšte sve oficire i činovnike krive za propagandu protivu Monarhije Austro-Ugarske, Da primi saradnju u Srbiji organa Carske Kraljevske vlade radi ugušivanja prevratničkog pokreta protiv teritorijalnog integriteta Austro-Ugarske monarhije. Da otvori sudsku istragu nad onim pristalicama u zaveri od 15. juna 1914. god. koji se nalaze na teritoriji srpskoj; da dozvoli organima koje uputi Austro-Ugarska vlada učešće u ovoj istrazi. Da odmah pritvori majora Voju Tankosića i lice pod imenom Milana Ciganovića, službenika srpske države, koji su kompromitovani rezultatom sarajevske istrage. Da spreči uspešnim merama učešće srpskih vlasti u protivzakonitom proturanju oružja i eksploziva preko granice; da otpusti i strogo kazni pogranične činovnike u Šapcu i Loznici, koji su pomagali izvršioce sarajevskog zločina olakšavši im prelazak preko granice. Da da obaveštenja Carskoj Kraljevskoj vladi o neopravdanim izjavama viših državnih činovnika, kako u Srbiji tako i na strani, koji se, mada su zauzimali zvaničan položaj, nisu uzdržavali da se posle atentata od 15. juna neprijateljski izražavaju u intervjuima o Austro-Ugarskoj. Da bez odlaganja izvesti Carsku Kraljevsku vladu o izvršenju mera pomenutih u prednjim tačkama. Sledeće činjenice pod tačkama 7. i 8., koje su sastavni deo ultimatuma dobijene su u istrazi koju su austrougarski organi sproveli nakon sarajevskog  atentata a koji su objavljeni u ovom feljtonu.                 Zaveru čiji je cilj bio da se za vreme bavljenja u Sarajevu ubije Nadvojvoda Franja Ferdinand skovali su u Beogradu Gavrilo Princip, Nedeljko Čabrinović, lice pod imenom Milan Ciganović i Trifko Grabež, a uz pripomoć majora Voje Tankosića.                 Šest bombi i četiri revolvera sistem „Brauning“ sa municijom, pomoću kojih su zločinci izvršili atentat, dali su u Beogradu Principu, Čabrinoviću i Grabežu Milan Ciganović i major Voja Tankosić.                 Bombe su ručne iz srpskog vojnog arsenala u Kragujevcu.                 Da bi se osigurao uspeh atentata, Ciganović je poučio Principa, Čabrinovića i Grabeža u rukovanju bombama i dao je, u jednoj šumi blizu topčidreskog strelišta, Principu, Čabrinoviću i Grabežu nekoliko lekcija iz gađanja brauningovim revolverom.                 Da bi omogućio Principu, Čabrinoviću i Grabežu da pređu bosansko-hercegovačku granicu i da tamo prenesu tajno svoje prokrijumčareno oružje, Ciganović je bio organizovao čitav jedan sistem tajnog proturanja. Po toj organizaciji zločince i njihovo oružje prebacili su u Bosnu kapetan pograničnog odreda u Šapcu (Rade Popović)  u Loznici kapetan Prvanović i carinik Radivoje Grbić uz pripomoć drugih lica.   Srpska vlada je uslovno prihvatila sve zahteve ultimatuma, sem tačke broj 6 koja je zahtevala mešanje austro-ugarskih organa u sudski postupak, jer bi to predstavljalo kršenje ustava i suvereniteta Srbije. Na osnovu nalaza koje iznosi major Lazarević u svojoj knjizi UBICE NARODA SRPSKOG pravi razlozi zbog kojih je odbijen ultimatum leže u činjenici da bi se istragom i sudskim procesom kaznila Crna Ruka a to bi posledično dovelo do legalnog procesa protiv onih koji su to podržavali a to su radikalska vlada sa Pašićem Kralj i prestolonaslednik Aleksandar.

Add to Cart
Login     Cart           
img1

Божи народ

10 €

Божи народ   Поистовећење “небеског” народа са новим Израиљом, има за циљ (прикривену)јевреизацију Србије, али, представља мешање “баба и жаба”. За разлику од Јевреја, који су идеолошки сами себе прогласили за “изабрани” народ, Срби су добили придевак“небески” по њиховим прецима, јер су они буквално дошли са неба као ванземаљска цивилизација која је донела знање и културу на “земљицу црну”. Преношење културе из космоса и њен тобожњи настанак на Истоку, две су потпуно различите приче. О томе сведочи и Свето писмо, које помиње Дивове као богове: А беше тада Дивова на Земљи и после, када се синови Божији састајаху са кћерима човечијим па им оне рађаху синове. То беху силни људи од старине на гласу (6,4). Отуда и придевак “божији народ” зa Србе, који су једини народ на Земљи који чува циклусно знањебиблијских богова у континуитету мезолитске културе. Срби су преци данашњих етничких Јевреја што они сами признају, али, као народ, ови други никако не могу постојати пре раздобља “вавилонског ропства” и прве јеврејске граматике и речника који су настали тек у десетом веку! Владајућа науканеаргументовано, али упорно инсистира на томе да је култура настала на Истоку, потпунопроизвољно повезујући митску јеврејску историју са кимерским, алијас сумерскимпредањем, иако су израиљски пастири веровали у пећинске духове све до примања знања у Вавилону (В. Дјурант, С. Ренак). Библијска Хавила у Подунављу Европе, расадник је мезолитске културе а не њен увозник,што налази потврде у главној преистријској теми сеобе белог народа, од Архипелага до Индије каже О. Х. Амрајн. Србско име је на Истоку старије од аријског, а Венети су живели на Балтику 1000 година пре митолошког Мојсија који је на Србском брду примио Закон. Постојао је један протоисторијски језик од Британије до Индије (Х. Велс, Г. Чајлд),сагласно чињеници да су Срби и данас најбројнији народ у Европи, али и једини који живи у сва три подручја насељености: медитеранском, континенталном и субполарном. Божији Закон свих закона је у свом небеском испољавању хармонија, а то је суштина старе србске једнобожачке вере која је нашла своје поравнање Богочовека у светосављу,али је треба разликовати од ригидне јудео-хришћанске религије хуманистичког човекобога, коју подупире теорија релативитета, где сазнање није могуће већ се предпоставља на основу математичких прорачуна! Старо србско једнобоштво хенотеизма,основа је апостолског православља (= слава Права) у концепцији идентичној Теслином учењу, где је суштина света нематеријална светлост, физички сведена на реалност електромагнетног поља а теоријски одређена помоћу броја. Тамо, где нема знања, нема ни Бога међу људима каже народни духовник Гаврил Венцловић. Јер, Бог нам даје физичку лепоту, а за ону духовну се морамо сами потрудити. Када су онда србски свештеници од чувара духовног знања постали његови власници? Онога тренутка, када су као духовни пастири изгубили верско осећање божанског у себи, поставши религиозни пси чувари материјалног царства удружени са земаљским моћницима. У апологетици хришћанства, Риста има двоструку природу: божанску и људску, у којојона прва, проистиче из једнобоштва старе србске вере сагласне апостолском хришћанству. Светосавље је компромис са старом србском вером, несагласан данашњем јудео-хуманистичком хришћанству које је наметнуто преваром, присилом и фалсификовањем Светог писма. У односу на божанску, људска природа Ристе није од значаја, али проблем је у томе што он (идеолошки) мора да буде Јеврејин. Зашто Риста не може да буде Арамејац или Србин? Да ли одговор на ово питање, стоји у вези прославе две хиљаде година хришћанства која је била у Нишу? Тесли је била позната тајна како се са два хлеба могу нахранити хиљаде људи, или како се од воде прави вино, али гладни и жедни су последњег ко је то урадио разапели на крст.Још је свети Мелхиседек благословивши Аврама, прорекао свештеника његовогбескрвног обреда, што налази потврде у речима Ристе да он није потомак Давидов (Е. Ренан). Да ли су због тога, црквени оци неколико пута мењали јеванђеља до трећег века(Целзус), како би идеолошки ускладили причу о Ристи? Уосталом, сасвим јасну потврду даје семантика: Давид је титуларно и инокосно име код Јевреја, Иса долази од аријскогили архачно србског иша, господар, а Риста као божански син од ришта, син праоца човечанства! У старим србским текстовима, Постање је опширније описано него у Библији, србској књизи коју једино Срби зову Свето писмо. То значи, да је она писана у ПодунављуЕвропе, па с правом можемо поставити питање, колико је Свето писмо идеолошкиприлагођено религијским потребама и земаљским моћницима? Очи и уши су зли сведоцикаже Хераклит, али, наша чула ипак спадају у божански алат помоћу кога можемосагледати миробитије. Слободан М. Филиповић

Add to Cart
img1

Побожни Тома

10 €

Побожни Тома   Владајућа историја познаје Тому Прељубовића, деспота од Епира који је столовао у Трикали, више као негативну личност и једног малог субкултурног владара, иако је старосрпска титула деспот, ариј. диваспати, Громовник, господар неба, била у значењу „неограниченог господара“. Управо, како је Тома и представљен на икони диптихона из Квенке у молитви Сведржитељу, што је касније узроковало накнадно премазивање бојом његовог лика на икони. Да је Тома био високи државник, сведочи више његових уметничких представа: на Реликвијеру из Квенке (око 1380 г.), на икони “Неверни Тома” мајстора Михајла из Охрида (око 1295 г.), на дипхитону “Мојсије-Тома” из Трира (око 990-5 г.) или на плочи од слоноваче такође из Трира (око 1020-30 г.). Али, ми не можемо веровати нашим историчарима уметности, јер су сва ова дела далеко млађа и настала су после 1650 године! Слично је и са историчарима, Острогорски за Тому Прељубовића каже да је био деспот Епира, Серано да је био деспот Јоанине, Естапањан да је био кесар, “византијски” цар, а владајућа наука га представља као Тому Комнена. Ко је онда био Тома Прељубовић? Он је био цар Епира, са титулом деспота од Јоанине и шурак цара Јована Кантакузена-Немањића, најпознатије личности тога времена, па је сасвим логично да је зет Тома морао бити такође важна личност а не нека пришипетља, како су га историчари владајуће науке наопако приказали. Потврду става, да је Тома био значајна личност свога времена пружа и икона диптихона од слоноваче, која је нађена на келнском Универзитету а налази се у берлинском Далему, некадашњем државном музеју. То је једно од најлепших дела хришћанске уметности, на којој су представљени Рист и Тома. Она је позната у немачкој верзији под именом „Непобожни Тома“, а на српском језику гласи „икона Томиног неповерења“ (владајућа наука). Ово врхунско дело србске уметности, које се налази у берлинском музеју Далем, у потпису испод иконе носи натпис: Икона на слоновачи, Исус и непобожни Тома, 24 см., а датована је на 1020-30 годину настанка као рад немачког мајстора из Трира! Када пажљивије погледамо ову икону, морамо се упитати где је ту „непобожност“ и „неповерње“, када из ње потпуно супротно, избија узајамно поверење Томине оданости и Христове брижности. Композицијски приказ ове иконе је управо смела представа узајамне искрености и оданости, уметнички доведене до крајности, коју појачава контраст између богато изрезбареног спољашњег фриза и глатке унутрашњости Исусове полеђине. У држању њихових тела и погледима препознаје се драмска напетост. Исус је очешљане косе, а Тома сплетене, али је важнији приказ њихове одеће. Рист је у огртачу украшеном старим србским симболом сунца, који се налази на грбу и застави Балшића најстарије династије Европе, на простору од Португала до Црног мора. Томин огртач је такође украшен србским симболом оцила. Све остало је на слици погрешно, од датовања до непознатог аутора, јер, ово дело је млађе од диптихона из Квенке а настало је најкасније крајем XIV или почетком XV века. Од истог уметника је и икона у манастиру Преображење на Метеорима, на којој се налази портрет царице Ангелине жене Томине, сестре цара-монаха Јован VI Кантакузена-Немањића. Мотив иконе Риста и Томе, доказује сам по себи да је Тома био једна изузетна личност. Он се по уметничом приказу пореди с представом Ота I, краља Срба, на икони од слоноваче из X века, на којој је уз Исуса представљен Ото заједно са женом и сином. Ове уметничке представе, доказују саме по себи, да је Деспот Тома био једна изузетна личност, само, што је историја после 1650 године измишљена и фалсификована. сл. 1 Исус и “Непобожни Тома”,Икона на слоновачи, Далем, Берлин. сл. 2 Colegium sacrum, Исус међу апостолима,слоновача, V век. Погрешно: није старија од XIV века. сл. 3 Ото I са женом и сином клечи пред Исусом,слоновача, око 963 године. сл. 4 Папа инспирасан светим светим Михајлом и Богородицом, Духом у облику голуба и три монарха за време писања. Датовано на 10 век, погрешно, треба 14  век. приредио Слободан М. Филиповић

Add to Cart
img1

О природи Исуса Риста

10 €

О природи Исуса Риста   У старом једнобоштву србске вере светлост је извор живота и сваког постања, што налази јеванђељску потврду у Светом писму: Бог је светлост (Јован, 1, 3). Свето писмо нам сведочи да је Исус Рист оличење Светлости, што даје за право гностицима који су тврдили да Ристово тело није физичко већ небеско, сагласно старој србској вери и монополној космогонији, где је свет приказан као холограмска представа медија светлости препознатљива по свом најстаријем симболу тачке у кругу. Догмате и заговорници Ристове вере истичу да је његова природа двострука: божанска и људска (посвећеничка), јер, не постоји ништа у природи или појединачном духу, што није манифестација неиспољеног која се скрива у праизвору хармоније. Али, суштина Ристове вере не може бити његова људска природа, већ само божанска која постоји од почетка света и представља онтолошко питање. Само, што су стару србску веру једнобоштва теоретичари ришћанства из сопственог незнања или зле намере, погрдно назвали “паганизам” изводећи је од србске речи “поган” у значењу нечист, ружећи тиме и саму Ристову религију која је производ тог истог „паганства“ заогрнутог ришћанском догмом и идеологијом. Ако је данашња Ристова религија формално стара два миленијума, логично питање гласи: Шта постоји пре Риста Богoчовекa? Постоји стара србска вера једнобоштва скривена од профаних, где један Бог (Закон) има мноштво облика. Старо србско једнобоштво је вера (ариј. вара, окружење (просторно и временско) идентична Теслином учењу о светлости која је Праизвор, у коме су све појаве математички строго одређене а физичка реалност се своди на електро магнетно поље познатије као етар (од ариј. ат’ари, ватра) који је избачен из науке гласањем!? Потврду ове једнакости даје и семантика појма Бог, која је једино у србском језику духовни појам! Долази од архаично-србског б’ога, бог, закон, правило или 28 месечевих конака. Значи, Бог је “Закон свих закона”, испољен кроз еталон звезданог канона у биолошком ритму Земље као једна ротација Сунца! Стара србска вера или хенотеизам такође налази потврде у учењима два највећа посвећеника антике. Први је историјски и рашански посвећеник Сорбеј, алијас Орфеј, свештеник Природе и пасивног или женског принципа светлости који припада циклусном знању србског предања. Други је митски Мојсије кога неки сматрају Сербоном, који слави активан или мушки принцип светлости неиспољеног Огња (Апсолут), из кога све настаје и враћа се у њега. Оба принципа су допуњујућа, али, не могу постојати нити деловати један без другог! Крај античког доба представља прекид са једнобоштвом старохелмске културе, која се поново појавила у време хуманизма и ренесансе али фалсификована и заоденута у ново идеолошко рухо ришћанске религије (< ариј. лагура, налепити > лат. (re)legare). Сведоци ове тврдње у континуитету постоје још на источном хоризонту Лепенског Вира, а то су упоришне тачке примордијалног циклуса године: две повратнице и две равнодневице Сунца. Оне сведоче о циклусном знању наших предака у неолиту, али, исто тако о Ристовој вери од искона, јер су оне и данас главни празници ришћанства: Божић о краткодневици, Васкрс о пролећној равнодневици, Ивањдан о дугодневици и Госпојине о јесењој равнодневици! Еусебије из Цесареје који је био биограф цара Стојана, алијас Константина и учесник Никејског сабора бележи, како је Стојан увео народне празнике у ришћанство. О ком се то народу ради, када нема писаних података са Никејског сабора? Да је у питању баш србски народ, сведочи нико други него Католичка енциклопедија, која за савременика Еусебиа, владику Никиту из Ремизијане (Беле Паланке) каже да је он дивље Србе учио ришћанству! Откуда, ту Срби, три века пре “досељавања”? Наравно, Србе овде треба схватити као “дивље” само наративно, јер србска црква је примогена са владичанством у Сирбијуму до 441. године када је премештена у Солун, па затим у Скопље. Управо је примогеност србске цркве био разлог, зашто је та иста црква дигла велику галаму, када су Гаврил Венцловић и Вук 100 година после њега дали црквене празнике на народном језику. Вечна Истина и Правда “много више воле гладне него сите”, а “елита” је кроз историју увек била полуписмена, јер “угодан живот слаби човеков дух”! Ко хоће да достигне знање, мора да познаје “чобански језик баба Стамене”, јер, то је једини духовни језик на свету који крије циклусно знање, под којим треба разумети примордијалне циклусе. Све оно, што се односи на Ристова „чуда“: ходање по води, васкрсавање мртвих, партеногенеза… налази се у животописима посвећеника или јогина који су живели пре и после Риста, јер, Дух саображава реалност! Зато је на на улазу у делфијско пророчиште и стајао натпис: Упознај самога себе! Оне, који достигну знање о различитим плановима постојања зовемо посвећеници, а везу међу њима је могуће остварити созерцањем, које је на Истоку познато као јога. Обе речи долазе из аријског или архаично србског језика. Прва је од ариј. сарка, зрака, зрак сунчани > срб. зрцало, рус. зеркало, а друга од јога, спој са истином, старо србски “иго”, јарам, видљив у небеском „игу“ зимске краткодневице када је рођен Богочовек. Рист је радио и умро за друге, показавши, да тајна дела није у материјалним плодовима рада, већ „дело ради деловања”, јер нам Бог све даје бесплатно. Тиме је Рист остварио идеал „созерцања дела” или карма-јоге (< ариј. карма, дело). Само љубав може да победи самољубље а она проистиче из снаге а не слабости! У својој преданости и љубави према ближњем и божанском оцу, Рист је победио своје самољубље у „созерцању љубави” или бакти-јоги (< ариј. б’актата, бактати, посвећеност). Идеал чистоте телесног живота постиже се ограничавањем себе, што је „созерцање уздржавања” или хата-јога (< ариј. хат’а, моћ деловања, присилити). Субјективно и објективно су два израза за Једно у “созерцању знања” или џнана-јоги (< ариј. џнана, знање), јер унутрашње је једнако спољашњем: Ко у себи пронађе светлост један је с Богом, а само душа која је једна с Богом пије воду бесмртности. „Спољашње” или божанско је могуће повезати са „унутрашњим“ бићем кроз „созерцање светлости” или кундалини-јогу (< ариј. кундала, круг (оличење Змије). Исус Рист је својим деловањем, љубављу, усредсређеношћу, постом и молитвом спојио себе са божанским: Отац и ја једно смо. Поређење техника самосазнања са онима на Истоку, не треба да брине религиозне чистунце, јер Европа је извозник а не увозник културе како би то хтела владајућа наука. Култура није настала на Истоку, као што ни ришћанство није настало у Палестини већ их је изнедрило Подунавље Хелма, али су фалсификовани и пресељени са идеологијом католичанства и либерализма масонерије. Подунавље Хелма је културни источник света а србска црква примогена, о чему сведочи мезолитски континуитет културе који је прекинут у “Мрачном добу” (5-15 век). Аутографи Старог завета не постоје, а европска “наука” упозната је у време ренесансе са “старим Грцима”, “Јеврејима” и “Римским царством”, који су најобичнија “историографска фантазија”, јер о њима нема оригиналних записа, историјских потврда, нити археолошких налаза! Осим догме, идеологије, фалсификата, преваре и репресалија, од пресудног значаја за промену апостолске вере је административна реформа, којом је руски патријарх Никон у 17 веку заменио православље као “славу Права” са ортодоксијом у значењу “праве вере”! Најстарији помен апостолског православља је код Николаја Зернова из Руске заграничне цркве, који наводи роумског (“ромејског”) монаха Велизара из петог века, што сведочи о примогености старе вере Срба и Руса. Роумско православље је “слава Права” семантички од ариј. кованице срава, слава, ток + пр√ав, Прав (Праводар), бог Правде који је оличење „звезданог закона“ из кога су створени Јав и Нав вечити који чине Прав. Рист није имао завичај ни сопствену имовину, па је његова религија наднационална. Ако је то тако, зашто онда Рист мора да буде Јеврејин? Када се помене његово србско порекло, онда “упућени” одмах то прогласе за “гордост” (?), не обазирући се на чињеницу да етнички Јевреји признају своје србско порекло! Па, Рист и не може да буде ништа друго него Србин! Зато је свих 12 апостола и дошло баш у небеску Србију? Јер, Србија је “случајно” библијски рај на Земљи и колевка културе нашег међуледеног доба, где је подигнута прва Ристова црква у Европи! Срби су једини народ који је добровољно примио апостолску веру, и једини који Библију назива именом Свето писмо, па, зашто, онда Рист не би био “наше горе лист”? Поготово, што то подупире и семантика имена Исус од ариј. иша, господар, или Рист од ариј. ришта, име сина праоца човечанства. На слици Ханса-Мемлинга (1435-94) налази се Рист приказан као крунисани цар са анђелима који певају, а Фоменко је приказао и једну руску икону из 16. века на којој пише “цар Срба”. Нико не говори о Ристу као владару, иако је у самостану св. Андреаса у Фулди код Нирнберга, приказано “коло анђела” са Ристовим владарским обележјем. Јакоб Грим је забележио у 19. веку, да се србско коло све ређе игра у околини Фулде, а Исусов владарски знак је србски крст са оцилима и налази се присутан на раноришћанским иконама (Фоменко, Носовски и Николић)! Исусова биографија врви од различитости а сви подаци о њему као смртнику потпуно су непоуздани. Религијска догма о Ристовом васкрсењу схвата се буквално, док је црква одбацила апокрифне списе, али је до трећег века неколико пута мењала јеванђеља према својим потребама каже Псеудо- Цесарије. Да ли је Рист син Пиндара сарбатског официра из Стагире, син Теје, алијас Клеопатре и Лесандра Великог или роумски цар Андроник I са женом Маријом Магдаленом, то није од значаја за божанску природу Исуса Риста. Али је од изузетног значаја, тврдња Риста да је сваки човек црква, а нарочито то, што је Рист дошао да донесе знање! Јер, тамо где нема знања нема ни Бога међу људима (народни духовник Венцловић). Ове две јеванђељске поруке апостолске вере, управо сведоче о манипулацији либерално-хуманистичке религије ришћанства. Јер, Божији син је дошао да служи свим људима, али је црква и владајућа “елита” то идеолошки преобликовала да служи само њима! Различити биографски подаци о Исусу Ристу посебно доприносе забуни, а нарочито његов боравак на Истоку. Руски научник и новинар Николај Нотовић написао је крајем 19-ог века биографску књигу “Непознати живот Исуса Христа”, на основу тибетанског списа у коме је дата биографија човека под именом Иса како будисти зову Исуса. Он је проучавао Веде, али је искључен је из школе, зато, што је проповедао једнакост међу људима без обзира на кастинску припадност. Књига је дочекана “на нож”, а противници су уместо контрааргумената употребили увреде и неистине, па је Нотовић ухапшен због дела опасног по “друштво и државу” и прогнан у Сибир. Постоје бројне књиге које говоре о боравку Исуса у Индији и Средњој Азији, од којих је црква неке забранила, али је посебно интересантна персијска хроника “Раузат-ус-софа” с почетка 15-ог века каже да је Исус био месија, исцелитељ и велики путник под именом Јуз Асаф („вођа очишћених“). Да су му хапсили ученике и да је боравио у средњој Азији. О том боравку детаљније извештава немачки лекар и генетичар Холгер Керстен. Заједно са америчком научницом Сузан Олсон, затражена је дозвола за узимање ДНК узорка из гробнице у Раса Белу и оне из места Муреј у Пакистану, где је по предању била сахрањена Исусова мајка. Оба захтева су одбијена, а Пакистанци су на месту где је гробница Исусове мајке саградили телекомуникациони уређај. Разлози, зашто нико не подржава овакав расплет догађаја су сасвим јасни: ришћанској религији се руши догма о буквалном васкрсењу, док исламу и будизму не одговара да се на тлу Азије стварају нова Ристова светилишта. Осим, очигледних лажи владајуће науке које се намећу силом и уценама као једина истина, све остало је “произвољно” и “теорија завере”. У ово друго спада и апостолска вера старог србског једнобоштва помирена у светослављу, која је касније заогрнута ришћанском догмом и идеологијом. Преломни моменат је 12. век, када је Бог спуштен “са неба на земљу” а папа проглашен за његовог заменика и стављен изнад Закона. Тиме је укинут божански закон кога се мора придржавати и сам Творац, а озваничено једноумље, уз физичко уклањање и одузимање имовине у циљу остварења интереса цркве и “елите”. “Најкрвавији пут историје је био пут религије која лажно проповеда љубав и идеологије која лажно проповеда морал”. До 12. века, потпуно је уништено без икаквог трага, старо апостолско православље у Италији, Француској и Британији. “Латинско царство” је пример највеће и јединствене материјалне и духовне пљачке у историји наше цивилизације. Како је за “рајску срећу” потребна послушност уведена је инквизиција као оруђе једноумља. Онда је ислам увежен у Европу, а реформација однела 30 милиона жртава. Затим, следи календарски циркус папске демагогије и попис забрањених књига, па “Француска” и “Руска” револуција, а нама је данас је одређена улога посматрача у завршној фази екуменизма. Шта нам сведочи след ових историјских догађаја? Да је римокатолицизам уз масонски либерализам, већ вековима дубоко антихришћански укорењен у материјализму хуманистички грабљивог Запада.   Слободан М. Филиповић

Add to Cart
img1

ВАРОШ КАДИЗ

10 €

ВАРОШ КАДИЗ               Шта стоји у измишљеној старој историји о Кадизу? У Хроници града Кадиза стоји: „Cadis, сребрно буренце, три хиљаде година главни град провинције. Основали су га Веничани као Гадир, а важи као најстарије насеље на Иберијском полуострву, можда целог западног света“. Овде је тачно само то да је Кадиз са Алесиом најстарији град Европе! Име Гадир не потиче од Веничана, већ од измишљеног „грчког“ географа и путника Страбона! Гадир је Страбоново искварено име за Сард, Сард(и)р, који је основао Сербон II, а град је назван по имену народа Сарди. Данашње име Cadis је искварено Сард (Садр, Сардис), само што Страбон то не каже, иако познаје истоимене српске градове у Малој Азији и Ликији, где су се србска имена  одржала до данас. У данашњој Шпанији имамо има шест градова са овим именом. Један српски Садр, Сардас се налази у Арагонији код Сабинонинга, као и Cartirane (Сартирана). Арагон је Сарагон, такође пореклом србско име с главним градом Сарагоса који лежи на реци Ибар, распрострањене у целом старом свету, а у Србији још и данас. На 20 км. од Сарагосе се налази још једно србско име Сабезо, данас Calezo.             Оснивач града Сард, Сардр, Садис, данас Cadis је Сербон II, други освајач тадашњег света, митолошки Херакле (Херкул) Дионис, Одисеј.... Са својом војском он је преко Мисира (Египат) и североафричке обале доспео до мореуза између Африке (која се тада звала Libya) и Европе, где је с обеју страна дигао Сербонове, алијас Херкулове стубове, а са европске стране основао насеље. Наши састављачи историје Сербонове стубове називају „Херакловим стубовима“ а насеље које је Сербон II основао Сард, Сардр, Сардис именом Гадир. Овде опет видимо, не само фалсификовање историје већ радикалну измену историје овога града и његовог народа. Прво изопачење имена данашњег Kадиза су спровели Страбонови „проналазачи“ највише пре 400 година, Они су Страбону „грчком“ географу, историчару и путнику 2. века ст. ере наменили улогу историчара тада познатог света, који је имао задатак да исквари србска имена до непрепознавања, а успут да „ проналази“ нове народе. Као што је Орбини проналазач „Славена“ а  Константин Порфирогенит описивач истих! Тако је српски град Сард, Сардр, Сард(ис) добио „грчко“ име Гадир, Гадес  где је уместо србског „С“ уметнуто је „Г“, а сличне примере назива србског народа на Пиринејском полуострву имамо у именима: Баетис, Турдуки, Луситани, Ветонес, Ареваци, Кантабари, Кардли, Астури... Да ли су Страбонови описи веродостојни?  У свом опису земље, он се стално позива на „друге“, старије „Грке“: Херодота, Момира, Посидонија, Полибија, Стратостена, Тимостена... које су састављачи историје пронашли заједно с њим. Тако су Страбон и „старији Грк“ нашли град Картеју на 40 стадија од Калпе. То је значајан град старих Ибераца. Данас,  још увек постоји велики прстенасти зид (Страбон, Књ. 1, 8), а неки га називају и „Хераклова насеобина“, међу њима и Тимостен који каже да су тим именом од старине звали Херакла! Хераклеа, наводно, потиче од Херакла, који у младој митологији има своје место, али историјски је он Сербон II освајач света и оснивач многих градова, па и ове Сартеје (Сардије), алиас Картеје (Страбо) по Сардима (Србима)! За то имамо још много примера. На јужној обали Сицилије (Тринакрије) данас имамо град „Гела“, који је у старини био србски град и кнежевина под именом Села (Cela). На узорном Универзидаду (не универзитет) у Барселони, постоји налаз који се правилно пише  са србским „С“ на новчићу из србске старине где курилицом пише Села а не Гела!      Сл. 1. Ковани новац из Селе писан         на курилици са србским симболом         рогатог бика.   Шта је нетачно у вези Сербоновог града? Картеја је Сартеја (Сардеја) опет у промени читања србског „С“ са словом „К“, јер је то име србских Сарда тако названих по Сербоновог сину Сарду који је дао име и Сардинији. Калпе је „Сербонова стена“, такође по Сербону II који је преименован у Херакла и Хераклеју, у исто време кад је измишљен и Страбон.                                                                                                   приредио С. Филиповић           Сл. 2.  Једно од најстаријих уметничких дела Андалузије, la antiqua ciudad de Baleo (Бело, Болоника) код Сарда, Сардиса, алијас  Кадиза данашњег, који је један од најстаријих градова Европе. То је најстарија уметност наше цивилизације у култури Веничана или античких Срба, која географски припада регији Средоземља а сачувана је претежно у архитектури. 

Add to Cart
img1

О немачком и латинском језику

10 €

О немачком и латинском језику За најранија дела немачке књижевности неки кажу да су писана на немачком, а други на латинском језику. Отфрид, један писац („немачког“) из деветог века назива језик којим пише „франачки“, док у наслову на латинском,  тај исти језик се зове „theodiscus“ као код Ноткера из 10. века, што се односи на језик али не и земљу, јер су различита племена славила истога бога. Отуда, реч „deutch“ изворно има значење „народни“, у искључиво латинским текстовима… Осим латинског и старовисоконемачка књижевност је одбачена као још једна заблуда владајуће науке. У бројним појединачним доказима латинску песму саксонског краља Хенрика IV (око 1050-е године) Г. Х. Пертз и Р. Кепкр, су препознали  као фалсификат једног хуманисте из 1508. године…При томе не би било само доказано да је наша историјска слика оног времена потпуно погрешна, још горе, да у оно време уопште нису постојали латински текстови, да је онај латински морао бити измишљен (Уве Топер). За време Карла Великог, па ни до 12. века када је немачка књижевност наводно настала (још једном), није било ни немачког ни латинског језика јер не постоје оригинални рукописи, документа, ни литерарна дела пре 12. века. Практично, сви документи из тог времена су настали касније… Наш латински је створен тек за време хуманизма (Топер). Никада није био народни језик, већ „lingua franca“ и измишљени вештачки језик“ (Л.Г. Гајзе,189), Латински није тако стар, једва да има 1000 година  (Е. Гобович). У 12. веку је уведен је у римокатоличку цркву, као званични језик (Л.Г. Гајзе). М. Николић коригује горње наводе и тврди да латински једва има 400 година! Латински се најраније развио тек око 1600-те године и то из српског писма и језика. Развијен је са јединим циљем да вести, поруке и друге изговорене или написане речи учини приступачним само одређеној елити…а то су били властодршци (и њихови клерикални писари)“ каже Л.Г. Гајзе. Вероватно је из ових разлога и настала изрека: „Латински је шатровачки српски“. За „селидбу народа“ или о некој христијанизацији Меровинга и Каролинга, као и Карлу Великом уз измишљене народе његовог времена, нема никаквих докумената нити археолошких налаза. Не само да у Карлово време није било латинског, није га било ни у 10. нити 12. веку, као што није било ни латинских текстова… Прве обимне латинске текстове класика и биографије Хомера, Хелмија(Хермеса)… и других митских личности припремио је Скалигер око 1600 године! (У. Топер). Један научник који размишља својом главом јавља се поводом ове теме: Порекло грчког и латинског се може утврдити једино од пре 450 година (К. Фистер). Још један научник  размишљао је о латинском језику 200 година пре Фистера…. Од изворног језика је створен други, сада такозвани латински језик за богослужење, трговину и за међусобну комуникацију(П.Ф.Ј. Милер). На крају 20. века, Карлo Велики је обележен као прави оснивач „страровисоконемачке књижевности“ (Лангош), док је Лизел прогласио Карла за филолога: „Карло је уредио да се сасвим подивљали латински језик изглади“! Дакле, Карла његови проналазачи славе и као иницијатора исправљања латинског говорног језика. „Буђење латинског језика је до данас трајни успех, који се приписује старофилологу Карлу“ (Бајак). Али, опет на сцену ступа Карлов син Лудвиг! Он је приредио пропаст латинског. „Заиста је латински потпуно подивљао, да би тек у штауфенској ренесанси доживео нови процват“ (Х. Илиг). Још су 1995. године Пантковски, Бајак и други научници веровали у Карла и латински језик! За Карлове биографе и нашу владајућу науку Карло је и „германиста“! „Наспрам латинисте Карла равноправно је стајао Карло „германиста“, упркос његовим латинским заповестима, он је деловао на стварање франачког отменог  језика и послужио се граматиком свог матерњег језика“ (Линцел). Најпре, „германиста„ долази од Германа, а њих никада нисмо имали. Све приче на којима се заснива историја „Германа“ су голе приповетке“ (Шлецер). „Германе“ је требало измислити и измишљени су. Герман је српско лично име и титула сеоских старешина! У  Српско-Аријском речнику стоји под одредницом Германи: титула и свештено име, заповедник или старешина села, у српској митологији помоћник бога Нава. Слободан Филиповић

Add to Cart
img1

ВАРОШ СЕВИЉА

10 €

ВАРОШ СЕВИЉА Трећи значајни град Андалузије је Севиља, о коме нас (измишљени) Страбон обавештава да се зове „Хисполис“ у другом веку нове ере, иако је познато, да се Севиља барем до 14-ог века звала Сибилиа како нас обавештава Роман Мунтанер. Изворна Сибилиа (Сирбиа), такође је са србским „С“, а назив се као градско име често јавља у Европи, Северној Африци и Азији. Још један град са именом Сербиа се налази 200 км. северно од Севиље! М. Пидал га назива Сервилиа и верује да је то била римска колонија за време Цезара забележена под именом „Castra Servilia“. Овај шпански великан је веровао у “Римљане”, а такође да су Трајан и Хадријан били “Римљани” рођени у „Италики“ код Севиље (в. карту М. Пидала Историја Шпаније, II,1). Осим реке Србије коју је Страбон преименовао у Баетис, града са именом Србија (код Страбона Хисполис), у близини се налазила још једна мања река са именом Србија, данас Corbones (Сорбонес), на којој се налази стари србски град Carmona (Сармона), који се још увек чита са почетним словом „К“! За овај град Андалузије, постоје три важне реченице у владајућем учењу: Сармона је насеље још много пре Римског царства; Град се сматра за једно од најстаријих насеља Андалузије; Вероватно је у петом веку ст. ере морска и трговачка сила Картагина изградила утврђену колонију Кар-Хамон (Хроника града Сармона и Симон Фехр). Није Carmona већ је исправно Сармона, јер је прво слово српско „С“ од Сари, Срби, па је ово изворно србски назив, поготово, што “Римско царство” никад нисмо ни имали! Тачна је тврдња да Сармона представља једно од најстаријих насеља Андалузије. Али, под поморском и трговачком силом Картага треба разумети Веничане погрешно назване Феничани. Они нису били само поморска и трговачка сила, већ и (пре)носиоци културе, оснивачи градова, који нису основали само Сармону на реци Србији, већ и многе друге градове на северноафрич­кој обали. Један од тих градова се звао Сартага а исправно име тог града стоји у вези са античком србским именословом. Пре око 300 година, приликом састављања и преправљања историје ова Србија на северноафричкој обали добила је име Carthaga чак са „тх“, а трећа реченица је потврда за објашњење имена Сармона: Поморска и трговачка велесила Картагина је изградила утврђену колонију Кар-Хамон. Тачан је навод, како је морска и трговачка велесила Веничанa изградила утврђени град Car-Hamon! Овде се опет српско „Ц“ читало као „К“. Сар је једнина од Сари, а цар Хамон је бог Сербон, јер је то једно од његових имена као што су и Херакле (Херкул), Дионис, Одисеј, Мојсије...! Дакле, Сармона је име по Сербону II који је изградио насеље и касније поштован као бог. Потврду тумачења дају још два србска назива за гробље и болницу. Гробница Сервилиа припада најбогатијим и најмоћнијим породицама владајућих чиновника Сармоне у Августово време... (Хроника града Сармона и Историја Шпаније). Страбон назива Сервилиу именом Сибилиа, Сирбилиа. Дакле, гробница богатих српских породица овог града се звала србским именом али, то није била само гробница богатих српских породица, јер је захватала простор кoлико фудбалско игралиште на два спрата (Хроника града Сармоне)! То је било једно градско гробље становника града у србској земљи! Овај град имао је болницу „Царидад“, по имену Сари-град за град Срба! Има још градова у Шпанији, који су се звали Цариград: Цари-дад (Cari dad, Сари-град) - данас El Franco, Цари-дад (Cari dad, Сари-град) - данас Тacoroutr и Цари-дад (Cari dad, Сари-град) - данас Valverde. Али, такође и највећи град тадашњег света се такође звао Цари-град (Сари-град) - данас Истамбул од 1922 године! Још ћемо се мало задржати око реке на којој се налазе стари градови Андалузије - Кордоба и Севиља. Страбон ову реку назива „Баетис“! Пошто је он добио задатак да налази старе српске појмове и да их замени „грчким“ именима. Тако је Србију, како се раније звала ова река, заменио са Баетис! Од српске реке Тајо, Тејо, направио је „Тагус“, од назива Ана – Анас, а од имена Ибар – Ибер... Градови Севиља и Кордоба су пореклом такође србска имена јер су се налазили на реци Србији. И још једна река се звала Србија, данас Coria del Rio по србским Сарима. Тако је било у целом старом свету! Река Волга се звала Србиа, највећи град на Волги се звао Србиа, земља се звала Србиа. У Малој Азији се на реци Србици налазио град Сард – по србским Сардима... Нису се само градови и брежуљци реке Андалузије звали Србија, и острво Џерба на афричкој обали се звало Србиа. Цела Шпанија се до 11 века звала Паниа по врховном богу Пану, или Ибериа по Иберима (јужним Србима). Неки називи у Шпанији и данас сведоче о свом србском пореклу: Кадиз, од Сардис ( Сард, Cardr), Севиља од Sibilia, Кордоба од Sordoba (Сорбуша) или провинција Гранада која се звала Sabica, а сва наведена имена налазе се у регији Андалузије. приредио С. Филиповић, из књ. М. Николића “Најстарија историја Андалузије”    Сл 1. Рушевине амфитеатра у Италики код Севиље.

Add to Cart
img1

ТВРЂАВА КОРДОБА

10 €

ТВРЂАВА КОРДОБА Старо име Шпаније је Панија и тако се звала до 11 века. Име Панија је од од ариј. бану, божански придевак Сунца, господар, настао по богу Пану и богињи Панији. По овом божанском пару је име Пуни за Сарбате који су живели на северноафричкој обали, као и Пани за оне на Пиринејском полуострву, што је семантички једнако сарбатским називима Ванија у Северној, Панонија у Средњој и Пеонија у Југоисточној Европи. Иберијска Панија постала је измишљена провинција Hispania Ulterior владајуће науке. Отуда, данашња Кордоба је наводно родно место Луканија и песника Сенеке за кога Кр. Фистер каже да је ренесансни писац. Иако је насељена још у преисторији, Кордоба се историјски појављује тек у време Ханибала. Званична историја каже, да је после Пунских ратова претор Клаудије Маркел 169 г. ст. ере оснива Кордобу и Колонија патриција постаје главни град римске провинције Баетика по Страбону (К. Гимпел). Сордоба (Cordoba) је веома стари, други по величини град Андалузије. У Пидаловој историји Шпаније јављају се називи: Сардуба (Carduba), Сордуша (Cordusa) и Сорбуша (Corbusa), где се латинично “Ц” чита као ћирилично “С”. Већ у деветом веку је према важећој хронологији, заједно с Палермом културни је град Европе, док северно од Алпа владају дивљина и примитивизам. У званичној историји, Абд ал Рахман је 756. г. прогласио Кордобу за независни емират а 929. г. у време Рахмана III за Калифат, чиме је град поставио конкурентски однос са ондашњим Багдадским калифатом! Процењује се, да је у оно време Кордоба имала пола милиона до милион становника и да је била највећи град Европе, са преко 80.000 радионица и продавница, 600 јавних купатила, 300 џамија и 500 цркава (владајуће учење). Овде ништа није тачно! У 10. веку Corbusa (Сорбуша) или данашња Кордоба није имала ни једну џамију нити цркву! Чак, ни у 16 веку, на целом северноафричком приобаљу није било 300 џамија! Треба само погледати планове градова Брауна и Хогенберга из 1572 године, у којима чак ни Лесандрија није имала џамију! У једној другој, „крајње озбиљној“ литератури о Кордоби из 10 века, историјски извори кажу, да је тада у Кордоби било око милион становника, око 500 џамија, 80 школа, 50 болница и више стотина купатила. Варош Кордоба је поред Константинопоља била најбогатији и најлепши град Европе (владајуће учење). Опет је све лажно! Шта се догодило са 500 џамија? Како нема ни једне синагоге? Кордоба се чак упоређује и са “Константинопољем”, који се никада није тако звао већ Цариград! Мада је апсурдно поређење Кордобе и Цариграда, јер када је први град био само једна тврђава, друга је варош била највећи културни центар старог света! Не Рим, не Јерусалим, не Лесандрија већ Цариград, који уместо Месквите има Аја Софију. Уместо Месквите из10. века у Кордоби, у Цариграду имамо Свету Софију, која треба да је много старија: 306. г. посвећење прве Свете Софије, па пожар 404. Онда, посвећење друге Свете Софије 415. па пожар 532. Затим, посвећење треће Свете Софије 558. и рушење куполе (вла­дајуће учење)! Да ли они који се баве историјом уметности виде и размишљају о овој серији несрећа? Уосталом, шта је могло да гори у каменој цркви и колико је заиста стара Света Софија? Она је као и Месквита изграђена после 1600. године, а по стилу је романика из 17. века (Кр. Фистер, "Матрица старе историје", 182). Да се вратимо скандалозним цитатима владајућег учења. Кордоба је у 10. веку, наводно, имала милион становника? То је још горе него са старим Римом: У Цезарево време Рим је имао 1 милион, а у Окта­вианово чак 1,5 милион становника. Само, што нисмо имали стари Рим, ни Цезара ни Октавијана! Ови подаци се поткрепљују изворима који су старији од 11 века! Како, кад нема писаних извора пре 11. века (У. Топер). Сасвим је логично што нема историјских извора старијих од 13. века, јер латински је уведен званично у 12 веку, а пре тога имамо само стеле, на којима нису бележене хронике или историјски догађаји (уп. М. Николић, „Наше писмо“). Захваљујући живој грађевинској активности Абд ал Рахмана III, Кордоба се развила у највећи град Средоземља с пола до милион становника, а хроничари су избројали 3000 џамија, 300 јавних купатила, 50 болница, 80 јавних школа, 20 библиотека и 17 високих школа (К. Гимпел)!? Све „лепше од лепшег“ и безумније, а да нико до сада није ставио примедбе! Ово је потпуна бесмислица, и само они који не умеју да мисле, могу да пишу овако нешто као Карин Гимпел. У 10. веку је град Кордоба био прворазредни културни центар. Омаиди су толерантно владали, „дозвољавајући хришћанима и Јеврејима да благују на свој начин“ (владајуће учење). А данас нам причају да је Ислам нетолерантан! Ако је било Јевреја у 10. веку, где су синагоге? Према важећој хронологији, која ни сама није поуздана, у 10. веку монотеистичке вере још нису постојале. Све су млађе и потичу из Европе (види дела У. Топера, Кр. Пфистера, А. Фоменка). Оно, што је такође противречно је проповед владајуће историје, да нам је ришћанство доносило само процват и напредак, јер са ришћанским освајањем Кордобе 1236. године под Фердинандом III, 1236. године, “почело је опадање Кордобе и светлећа звезда се гаси. Општа метропола бледи у провинцијски град” (важеће учење). Али, званична наука зна само за Фердинанда I, коме је Карло V 1521. године препустио владавину Хабсбуршким земљама, или Фердинанда V (II) од Арагона (1469.) који се оженио Изабелом од Кастилије (В. Штајн, „Ред вожње културне историје“). У причи о „Старој Кордоби“, овај културни центар је место деловања медицинара Авероса (Ибн Рушида), коме треба да захвалимо на преводу и коментарима Аристотела (владајуће учење). Овиме су се изумитељи историје такође одали, јер, према важећој хронологији дела Аристотела нису позната пре 15 века! приредио С. Филиповић, из књ. “Најстарија историја Андалузије”     Слика 1. Градске зидине Кордобе са Алмодовар капијом. Једини сачувани делови од некадашње тврђаве Сорбуше која је преришћанска, али се погрешно наводи да је подигнута у време калифата који је измислила владајућа историја! Слика 2. Kордоба око 1600 године према Брауну и Хохенбергу (“Историјска панорама градова”). На слици нема џамије али има осам цркава! Да ли је овај град у 14-ом веку могао имати 900.000 или у десетом 1.000.000 становника и 3000 џамија?   Детаљ 1 слике 2. У списку монумента нема џамија ни синагога!                           Детаљ 2 слике 2. Градски грб Сордобе са старим србским симболима: србским крстом, лавом и љиљанима, који је данас другачији.     Детаљ 3 слике 2. Где су овде џамије и минарети? Где су 36 исламских портала? Где су синагоге? Ни бедем није тако изгледао!   Слика 3. КОРДОБА, панорама на литографији Хозе Видена из 1845. године. У старини, барем до 1600. године град се састојао само од једне тврђаве првобитно србске. У оквиру њених зидина налази се једна катедрала и једна џамија без минарета, старе само делимично 300 година. Све остало је млађе!    

Add to Cart
img1

Шопски старинци Хелма (Балкана)

10 €

 Шопски старинци Хелма (Балкана) Према Јовану Цвијићу, Шоплук обухвата целу западну Бугарску (укључујући видинску, софијску и пиринску регију), источну Македонију, део југоисточне Србије и веома мали део данашње Грчке. Овај планински предео данас насељавају етнички Бугари, Срби и Македонци. Становништво Шполука је Цвијић поделио на три целине, прву са етничким Србима, другу са мешовитом популацијом и трећу која је ближа Бугарима. У српском Шоплуку, као и у делу бугарског и македонског, становништво говори Призренско-тимочким или Торлачким дијалектом српског језика.    Народно предање недри Шопе као веома стари народ. Једна легенда износи, да када је Бог стварао свет првог дана је створио једног Шопа, другог дана другог и тако редом све до шестог дана, а онда се уморио и сео седмог дана да се одмори, па направио калуп по коме је створио све остале људе. Поред ове легенде постоји веровање, да кад Бог зажели да види како живе људи на Земљи, сиђе на Балкан (Стару планину) до врха Видлич изнад Забрђа код Цариброда. Шоп(ов)и су стариначки народ Хелма и потомци Срибала („грчки“ Трибала), које Кедрин сврстава у Србе а Халкокондил у илирске Србе и најстарији народ на свету. Шопи су као и Срибали сродници медских Рашана, али их етимолошки изводе од Сапеја, назива за једно егејско племе које је само облик рашанског народног и античког имена Сапаи, данас познатог под именом Шопи, Шопови, које семантички долази од исквареног облика назива Со(р)би, Са(р)би или (Се(р)би. Под овим именом на Балтику постоји србско племе Саби, док на Истоку у Петоречју постоје србски Соби, по којима је читава Индија добила име Софир (< Собир) како бележи Свето писмо. Границе Шоплука нису сасвим јасне, нити су икада биле чврсто одређене, али се под овим именом подразумева заједнички назив за прилично велику област предоминантно планинског карактера, која се пружа на југу од Атоса у Грчкој, преко Плачковице и Малешких планина, даље, од белопаланачко-власинско-пчињског предела на западу, до Искера, Дупнице и Струме укључујући и софијски простор на истоку, па на север планинским венцем Балкана (Стара планина) до Јужних Карпата и даље на север, закључно с Лужичким Србима. Још је бугарски просветни радник Филаретов, писао Вуку Караџићу да се они разликују од Шопова: Бугари источне Бугарске, западну Бугарску називају Шоплуком. По наречју и карактеру, они и данас имају више србске него бугарске карактеристике. Шопи се разликују од осталих Бугара, како карактером тако оделом и обичајима. Код Бугара, за Шопе постоји назив „белодрешковци“, за разлику од Бугара који носе црну одећу. Јиричек (Путовања по Бугарској) наводи, да без обзира на етнографску неопредељеност имена Шоп, не може се порећи да становници око софијског, брезничког и радомирског поља чине засебну целину, људи високог раста у белим оделима, „белодрешковци“, који се разликују од “црнодрешковаца” из источне Бугарске са својим узаним „чачкали чакширама“ и сурим долактицама. Све до пре Балканских ратова, па и данас, обични Бугари су сматрали Шопе за нешто посебно разликујући их од осталиих Бугара. Антон Страшимиров наводи, да потпуни бугарски тип не постоји, вероватно због тога што су Бугари настали од мешавине различитих народа. Високе, танке, плавокосе и плавооке људе срећемо ближе ка србско-бугарској граници, док у другим деловима Бугарске углавном су ниски, тамнокоси и тамнооки. П. Славејков у свом популарном чланку о Шопима („Неколко думи за Шопите“), путујући по западној Бугарској, сматра све западно од Вита и Искера са пиротским, алексиначким и књажевачким крајем за територију са једним дијалектом којој је центар пиротски крај. У својим лингвистичким расправама даље пише: По наречју и по наравственој бити, Шопи имају сличност са Србима… Када су 1836. године тражили прикључење Србији, Шопи су се определили по осећању припадности србском роду, па се у централним деловима Шоплука не може наићи на џамије. Према извештају за нишку епархију из 1878. године, поред цркава у скоро сваком селу било је чак 13 манастира у пиротском округу: Суковски, Темски, Погановски, Ржански, Изатовски, Смиловски, Дивљански… Отуда, Србска православна црква признаје преко 30 светитеља шопског порекла, већином великодостојника међу којима је и шест испосника земљорадника: Јован Рилски, Прохор Пчињски, Гаврило Лесновски, Јоаким Сарандинопољски, Петар Коритски, Јанићије из планине Дивеч и мученик занатлија Ђорђе Кратовац. Крсна слава у Шоплуку је веома поштована, а поред верских обичаја, слава има и улогу мирења међу родбином и пријатељима. Шопи по Цвијићу, спадају у централни тип који се у његово време простирао од Дунава, долином Мораве и реке Ихтиман између Софије и Црног мора, па све до Егеја у дужини од 1200 километара. На овај снажан антроплошки тип утицала је планинска изолованост и оскудица, која је ове људе научила трезвености, скромности, једноставности и умерености. Телесно добро развијени и темељни, Шопи се одликују великом издржљивошћу у раду и упорном истрајношћу у постизању циља. Осећају се особине сличне шумадијским, има не само духовне живости већ веселости и смисла за шалу. Један француски дипломата, који је за време Милоша дуже боравио у Србији, забележио је како је породица носилац друштвеног статуса за разлику од Француске где је то појединац. У старо време презимена су се завршавала на „ин“, „ев“ и „ов“ а то су патронимични додаци: Антин, Котин, Стојин, Тодоров… у смислу фамилијарне припадности, јер су у средњем веку постојала само имена а уместо презимена служиле су титуле. У пиротском крају презимена су уведена тек после ослобођења од Турака, али поред њих постоје надимци или „прекори“, за које М. С. Лаловић каже: И данас се дешава, да дошљак или гост лакше нађе некога по прекору него по презимену. Цвијић је врло добро запазио вредност хумора у вези прекора: То је смисао за комичност која потиче од интелигенције и финог посматрања туђих акција, нарочито њихових побуда… када умеју да процене људе, њихове особине и страсти. Испитујући дијалекте источне и јужне Србије, филолог Александар Белић, пропутовао је део Шоплука, где је обишао многа села и градове слушајући изворни говор становништва. Дијалекте је груписао у тимочко-лужнички, сврљишко-заплањски и јужноморавски говор. Утицаја на шопске дијалекте од стране бугарских говора није било много. Белић даље наводи, да је тимочко-лужнички говор врло добро сачувао свој стари фонетски и морфолошки склоп. Његове фонетске црте и то све, од прве до последње представљју црте старог србског језика или измене које су се извршиле специјално у овом говору. Шопи су стариначки или рашански народ са Хелма, па је бесмислено изједначавати их етнички са новопридошлим туранским Булгарима. А. Белић закључује, да шопски дијалекти нису прелазни у смислу мешаних говора, они у основи представљају своје србске корене за које се несумњиво може утврдити, да се један њихов део одвојио и од 13-ог века почео самостално развијати. На шопском језику су писала и два великана србске књижевности. „Ивкова слава“ и „Зона Замфирова“ Стевана Сремца писани су на сврљишко-заплањском под-дијалекту, а „Коштана“ и „Нечиста крв“ Боре Станковића на моравско-вардарском (врањском) дијалекту. Кроз историју је утицај свих цивилизацијских промена код Шопа био најслабији због њихове антропогеографске специфичности. Из тог разлога, Шоплук као област најчистије патријархалне културе централног типа недри потребу, да се испитају трагови архаичне србске културе која постоји у континуитету од неолита Хелма.                                                Приредио Слободан М. Филиповић, из књиге Шопски речник Танасија Тасева  

Add to Cart
img1

ИКОНОГРАФИЈА САЗВЕЖЂА РИБА

10 €

ИКОНОГРАФИЈА САЗВЕЖЂА РИБА   Најпознатији иконографски симбол апостолске вере је сазвежђе Риба, иако је риба још преришћански фалусни симбол подунавског бога Дагона и плодности Велике Мајке, а сматра се да су Рибе симбол Атаргатис сиријске богиње мора. Све до Константинове визије лабарума, риба је била доминантан симбол ришћанства, па св. Климент Лесандријскипрепоручује печате и фасаде кућа са знаком рибе. Неколико векова касније, Августин нас обавештава да је акроним ИХТИС настао од од почетних слова сложенице: “Исус Христ, Син Божји, Спаситељ“ у значењу риба. Тобоже је то“грчка” реч за рибу, што Н. Озимић с правом доводи у сумњу. Јер, Исус (< ариј. иша, господар), Рист (< ришта, син праоца човечанства ), Син (< ариј. суну, син или Сунце), Божји(< ариј. дјаус, Бог) и Спаситељ (ариј. авасатри, спасилац, РВ 10,27) нису “грчке” већ аријске или архаичне србске речи! Поготово, што аргументи и историјска форезника сведоче да “Грци” и “грчки” језик нису ни постојали у апостолско време! У Националном музеју Рима постоји гробна слика две рибе, са натписом “Рибе живота”. У каквој вези стоји сазвежђе Риба са животом? Одговор пружа астрономија и преришћанскамистерија сазвежђа Риба, које у старом србском календару представља први наговештај почетка обнове природе и живота у годишњем циклусу! Да би ово разумели морамо знати, да се ради о звезданој години Зверокруга и његовом последњем сазвежђу које са мартовским стилом доноси нови примордијални циклус године, за разлику од тропског, уведеног грегоријанском реформом у 16. веку где су Рибе први знак ретроградног циклуса од 25.920 година!? У звезданој години србског календара сазвежђе Риба је обележје за Сретењски месец или фебруар, која није латинска реч већ долази од аријског випра, побуда, делатан, покретан, што семантички апсолутно подржава празник Сретења (2/15. 2.), који је добио своје митолошко име по првом сусрету Лета и Зиме. Иконографски се у србском предањупредставља као двојност бога Вида на коњу, који са глоговим штапом у руци тера баба Зиму, јер су Рибе последњи знак звезданог Зверослогу “ша” руга, по коме је стилизованопоследње азбучно слово “ш”, које, гле чуда, у аријском слогу овог слова, управо значи крај, завршетак! Сазвежђе Риба претходи пролећној равнодневици 8 марта у константној звезданој години, која датумски представља почетак новог циклуса године, везаног за пролећни мрест моруне као култне рибе бога Дагона. Јер, највећа слатководна риба моруна, дугује своје име божанском пару Смрти: Моран и Морана, ариј. марана, смрт, као оличење старе године која умире а рађа се нова. Отуда, стари Срби су лутку која се звала Морана бацали с пролећа у реку као оличење Зиме! Морана је код „Сумера“, алиас Кимера, такође поштована као Велика мајка Мирина или Мариенна! Риба моруна је долазила на мрест о пролећној равнодневици, када Сунце већ вискоко језди небом расипајући божанску светлост и најављујући скори крај зиме. Управо је тај део Подунавља добио име Дагонија, по богу Дагону или Морану, ст. србски Маран или син Воданов. Очигледно, да бог Дагон стоји семантички у вези Одакона на Истоку, који се како извештава Мардуков свештеник Бероуз појавио из Еритрејског (Црвеног) мора, баш као и Оанес у облику рибе (Аполодор). Осим мреста моруне, други земаљски аспект сазвежђа Риба у вези плодности је загревање вода и водених токова: Мори водо студна водо... Ајде већем загревај се, загревај се, затоплеј се... на недељу пред Велигдан (Васкрс).                народна песма, Златановић Јер, вода је зими хладнија од земље и почиње да се загрева о Сретењу на почетку пролећа, достижући потребну температуру за обнову биљног света о Васкрсу! Потврду даје А.Асов, са предањем о Водану богу Нава који је оличење сазвежђа Риба. Али, суштински узрочник свих промена припада “небеским водама”. О празнику Сретења, који се у народу сматра почетком пролећа почиње појачана емисија енергије из космоса итраје све до светог Илије првог јесењег свеца. Максималан доток енергије је од 20-25 марта по звезданом Зверокругу, или од 2-7 априла по тропском. Само, што се тачан дан у ових шест не може знати унапред а данас се електронски мери са сателита. Бог Дагон и по њему подунавска Дагонија и античка Дакија, истородни су ариј. дāхана, „уништавајући“, придевак бога Нава у вези ватре, која се односи на Огањ пролећне равнодневице, од кога зависи опстанак човека на Земљи. Ова семантика налази потврде код Филона из Библоса, који помиње Дагона као сина Бела бога Сунца или феничког Крона (Кори, Фрагменти). Потврду овог тумачења даје аморитски Адад, син бога Дагона, који има исте атрибуте као и ханански Бел. Риба моруна, као култни симбол бога Дагона,директно објашњава, зашто Дагон као филистејски идол с рибљим репом у Постању (27, 8) истовремено значи и „зрно“ и „жито“! Очигледно, да су Сабири, алијас Хавили са Хелма (Балкана), односно библијски Фисонци (Меди или Сарбати), пренели симболику плодности у вези мреста моруне из земаљског раја Подунавља не само на Исток, већ по целом шару земаљском, па је тако риба касније постала општи симбол плодности код многих народа.   Слободан М. Филиповић

Add to Cart
img1

РОДОСЛОВ ПРЕНЕМАЊИЋA

35 €

РОДОСЛОВ ПРЕНЕМАЊИЋA У аналитичким студијама се јасно види начело, да моћни владари не могу бити производ воље било ког појединца. Један човек не може да створи религију или државу, јер су племе и братственици одувек били расадник великих владара у српском народу. Зато, Н. Радојчић напомиње, да наши историчари често пуштају државу Немањића да изникне ниоткуда: "Гдје је икада тако моћна држава израсла из ничега"?Отуда, у читавој повесници српској нема замршенијег одсека, као што је порекло Стефана Немање, великог обновитеља народног и државног уједињења српског (С. Богдановић). Прави разлог ускраћивања Немањине генеалогије је прикривање у циљу умањења његовог значаја, коме је на руку ишла историјска пракса, да све што је добро у српској држави и цркви почне са Стефаном Немањом и Светим Савом. Постоји примедба, да Немањини најближи директни потомци нису оставили генеалошког трага, али, Првовенчани као и свети Сава у хиландарској „Повељи Симеона Немање“, ставља акценат управо на очево старо порекло: "Стога по многој својој и неизмерној милости и човекољубљу дарова наших прадедова и наших дедова, да владају овом земљом српском...обнових своју дедовину...Свакако, да девет очева Немањиних представљају класичан пример опструкције у српској историографији. Да је којим случајем, Немања остао на статусу жупана Топлице и Расине, давно би се знао његов отац и све о њему. По свој прилици, први родослов династије Немањића написао је Константин Философ. То је наручени родослов, написан 1431 године у циљу потврде династичке везе, између деспота Стефана Лазаревића и Немањића, који се изводи од Констанција Хлора оца цара Константина, али без навођења генеалошких података у периоду од 876 година или 30 пасова!? Константин је први назвао оца Немањина именом Тихомиљ, а ова озбиљна комедија, временом прелази у две хипотезе: прва је српско-руска с Константином Философом на челу, а другу је од стране западњака угурао Мавро Орбини. По њему је Немањин отац од неког попа Стевана, односно његовог сина Љубомира. Исти Орбини укључује и Десу, па можемо да бирамо кога хоћемо. Касније се у српска генеалошка кола товаре бројни западни, грчки, руски, бугарски и остали учењаци, додајући у српски багаж бројна имена једном једином човеку.Заиста, је требало блаженог незнања историје, па да се поверује у могућност родослова Немањића како га је исписао Константин Философ (Н. Радојчић). Где је основа постанка Немањиних очева у личностима Уроша I, Десе, Стефана Вукана, Градихне, Десислава и на крају Завиде? Највише ових имена је постојало у нелегитимној династији Вукановића. Историчарима је остало на располагању, да бирају оца Немањина између Стефана Вукана, Уроша I и Десе, а касније су њима придружили и Завиду, како је било друго име Грубеше брата Немањина, који је погинуо у бици код Пантина 1159 године.Намера погрешног тумачења Немањиног родослова, стоји добрим делом у вези нелегетимности лозе Вукановића, дебело орођених с угарским Арпадовићима (Србима католицима а не Маџарима!). Када је Немања већ постао то што јесте, згодно је било имати га у роду, али, да би се његов значај умањио и сакрио, морао је Немања бити за лествицу нижи или мањи од првих Вукановића, а нарочито Арпадовића, па је основни циљ био ородити Немању с Арпадовићима преко нелегитимних Вукановића! Зато, гроф Буонокаре де Видман који зетску династију изводи од Гота, саме Немањиће изводи од Вукана (нелегитимног) Великог рашког жупана, што стоји у вези случаја из Рашке, када је Бодин својевољно и нелегитмно пренео жупанство.Два пута крунисани српски цар Бодин, кога хроничар Ана Комнина назива „ратоборни злоћа“, направио је кобну грешку, што није поставио за жупане Рашке своју браћу или стричевиће, по исконски наслеђеном владарском праву, већ је то наследно право пренео на своје дворјане-клетвенике Марка и Вукана, каквих је био пун двор!? Код Срба се владарска право од искона стицало на основу положаја и права својих предака, па ће погубан и нелегитиман потез Бодина, допринети касније слому српске државе. Барски родословац, такође, сасвим исправно закључује, да су разлози пропасти (српске) државе везани с узроцима пропадања династије.Преко нелегитимних Вукановића, Угри Арпадовићи су удајом Јелене ћерке Уроша I за Белу II Слепог (1129 г.), наводно стекли право поседовања дела српске земље. Већ се угарски краљ Емерик (1196-204 г.) самопрозвао краљем Срба, а Угри се ни до данас нису одрекли тог права, с претензијом ширења до замишљеног нестанка српскога рода. Чукунунука Беле II Слијепог и Јелене, принцеза Каталина, удала се за краља Драгутина праунука Немањина, а Арпадовићи су се спретно уселили у цариградски двор, где су дали значајан допринос паду Цариграда 1204 године, преко удаје Маргарите, ћерке Беле III за цара Ромеја Исака II Анђела.Истраживачи који нису поверовли тумачењу владајуће историјска науке, окренули су се Барском родослову и четворици биографа Стефана Немање: Првовенчаном, Светом Сави и двојици хиландарских монаха: Доментијану и Теодосију. Никола Радојчић је први увидео чињеницу, да је само крај списа Летопис попа Дукљанина (с много наслова, верзија и аутора) заправо дело барског свештеника, па га је с правом назвао Барски родослов. Дукљанин је, дакле дотерао своју хронику до саме владавине Немањине и писао је под његовом влашћу... Он је знао такође ко су били Немањина браћа, отац, и даљи му преци; па што нам је он и о томе изричито казао, можемо му ваљда веровати пре него ма коме од доцнијих или данашњих твораца његовог родослова (К. Николајевић).Синиша Богдановић такође цитира Дукљанина, наводећи као оца Немањина Драгихну (Драгињу) и његове синове: Првоша, Грубешу, Сирака и Немању. Између осталог, аргументовано побија Десу: Они, који у Деси Немањина оца виде, морали би, да су године поближе испитивали, дознати да је Деса најмлађи (трећи) син великог жупана Уроша I (Вукановић), који је за вријеме краља Ђорђа у Рашкој владао, по годинама могао бити само вршњак Немањин, а никако његов отац (С. Богдановић). Историјска је чињеница, да је Деса био старији око 10 година од Немање. Даље, наводи како Деса никада није морао, нити је бежао у Зету, него је жупанство добио када је Манојло исто одузео Десином најстаријем брату Чедомиљу (Примиславу). Пратећи Дукљанина и Николајевића, С. Богдановић констатује да је Драгихна био најстарији од браће (?), који се у неспоразумевању с млађима повукао у Зету, гдје му се родио син Немања. Потврђује, да се то десило 1113 године, када је умро клетвеник Бодинов жупан Вукан, а његов зет Владимир III (1103-114), краљ Зете, да би се ослободио свих Браниславића (браћа од стричева), задовољио их је поделом Рашке. Драгихна се из Зете вратио 1131 године, када је са сцене нестао краљ Ђорђе. Синиша Богдсновић наводи да се Драгихна борио са Урошевићима, али такође, износи да се не зна када је Драгихна умро или погинуо. Драгихну свакако налазимо у изворима о Зети за владе краља Ђорђа. Значајан спомен његових поседа у Зети, стоји и дан данас на десној страни реке Бојане под именом насеља Драгиња по њему названог. Лоза Нeмањића   У деветом пáсу лозе пренемањића (в. таблицу) децидно се види, да су краљ Владимир и Доброслав браћа од стричева. Као што је познато, Владимир са Косаром ћерком цара Самуила није имао деце. Доброслав, касније назван Војислав, приде Стефан II, имао је петорицу синова. То су она петорица, која су заједно с оцем Доброславом извојевала чувену победу на Румији код Бара, над Ромејима, тада већ изричито названим „Грцима“. Један од те петорице је Радослав II, прадеда Немањин. Деда Немањин је Бранислав, кнез Травуније, најстарији син Радослава, којега је Бодин убио код Дубровника. Заједно су страдали: Бранислав и брат му Градислав са сином Берињом. Њих је претходно заробио Бодин. Предихна, најстарији син Бранислава, погинуо је истога дана у окршају.Преостала браћа оца Немањина Драгихне (Драгиње) су: Петар, Градихна, Тврдислав, Драгило и Грубеша. Сигурно је познато да је Градихна ожењен из Рашке. Када је 1131 године нестао Ђорђе, последњи изданак Бодиновог рода, краљ ширих предела постаје Браниславов син Градихна (1131-43 г.). Он је рођени брат Драгихне, оца Немањиног. Градихну је наследио најстарији син Радослав III, који је одмах исте године посетио цара Манојла у Цариграду. Његова позиција као краља Зете, биће нестабилна без изричите подршке Цариграда. Ипак, године 1161, жупан рашки Деса му је одузео све територије, осим неколико приморских градова а Немањина браћа су се сукобила с њим. Отац Драгихне (Драгиње) и деда Немањин је Бранислав II, прадеда Немањин је краљ Подгорја и Травуније Радослав II, Немањин чукундеда је велики Доброслав I (Стефан II или Војислав), такође краљ ширих западних српских земаља, који је директно наследио Владимира. Немања је имао још тројицу браће. Он је свакако најмлађи од свих, а сигурно се зна да је најстарији Мирослав (Првослав), затим следе Грубеша II (Завида) и Страцимир (Сирак). После смрти Чедомиљеве 1156 године, Манојло је дао велико жупанство Првошу (Мирославу), најстаријем брату Немањином, који није искористио повјерење Манојлово, него заједно са Угрима покушао да се ослободи Роум (Ромеја или „Византија“).То је иначе време када је цар Манојло стално био присутан на Балкану, у вези угарске круне и мешао се у династичке борбе после смрти угарског краља Гејзе II 1161 године, односно време када Манојло одводи 1162 године Десу за Цариград, одакле се више није вратио. Постоји више узрока Десиног свргнућа, али су два разлога основна: Деса је 1161 г. напао Зету која се налазила под патронатом Манојла Комнина, а 1162 године одбио је да заједно са Манојлом војује на Угре. Гдје је ту Немања? После Пантинске битке Немањи јача поверење у очима Манојла, без кога се у то време ништа значајно на Балкану не може десити. Посед Дубочицу, добија Немања од Манојла а када се овај уверио да се у њега може уздати, добија и Дендру без које Деса остаје заувијек. Првослав (Мирослав) је велики жупан од 1156-59 године, кад оно Немања поче подизати цркве по својим областима. С. Богдановић наводи и Немањино тамничење, које свакако није дуго трајало, а није искључена ни Манојлова интервенција. Историчари, чињеницу тамничења Немањина никако не прескачу, а нико је фактички не доказује, јер нема доказа о томе, али, свакако, да је било несугласја о неким питањима око власти међу браћом. Немањина смерност у православљу итекако је одговарала Манојлу, који се у суштини налазио у гротлу превараната владарске куће и цариградског атара. Та непоколебљива верност убедила је цара Манојла напослетку, тако, да је, уговарајући 1163 г. мир са Угрима уговорио, да се Босна, до тада држава Борића таста Немањина и Рашка, сједине у једну српску државу под врховним господствомроумским (ромејским), а да Стеван Немања буде велики жупан и господар те државице српске (исто, Богдановић, 60). Свргнутог великог жупана Првослава (Мирослава) Манојло је само казнио, дајући му пределе за живот на територији Будимље (Васојевићи). Грубеша (Завида) држао је подручје на реци Лим, а Страцимир на горњој Моравици (Западна Морава), а сви ови предели се налазе западније од Немањиних поседа. Разлози незадовољства браће против Немање, који се наводе у вези са зидањем цркава, свакако да нису главни. Манојло је осећао стаменост и јачање Немањино, па му је одговарало да се сузбије и ослаби снага неког од помесних жупана, а то је овога пута био Немања. Та војска која је пошла на Немању, углавном је била најамничка војска „Грка“, Франака, Турака и других. Извјесно, да је као ромејски поданик краљ Радослав помагао, а негдје пише и учествовао у том сукобу. Потпуна Немањина победа, резултирала је смрћу Немањиног брата Грубеше (Завиде) који се утопио у ријеци Ситници. Нигдје не стоји да је неко Грубешу убио. Остао је рањен и краљ Радослав, који се према изворима лечио у Дубровнику. Убрзо је Немања постао Велики жупан. Наредне српске династије тражиле су начина за што тешње повезивање с Немањиним родом, највише Лазаревићи, Бранковићи и Котроманићи. Говорећи о династији Немањића, Н. Радојчић каже: Раније су се и то дуго времена несумњиво знали појасеви (пасови) и пре Стефана Немање, али их нису истицали његови синови Стефан и Сава, и по њима не, остали српски ранији историци, да би се српска држава и црква са својим срећним почецима везала само за Стефана Немању и светога Саву . Чињеницу, где се Немања родио, као и када се родио и крстио сви веома радо експлоатишу, али, у свему је најважније знати ко је отац Немањин и од кога су рода његови преци. Где се ко рађао од тако широке породице, не представља битну чињеницу, нити је место рођења утицало на владарска права.Данашња историографија систематски приписује геноцидност католичке цркве лози Немањића, како би се прикрио њихов значај и породично тројство Немањића у стварању српске државе: грандиозне идеје и одлучност Немањина, предузимљивост сина Стефана и духовна вертикалс у делу монаха Саве. приредио С. Филиповић, из књиге „Родом до искона“Р. Кривокапића – Клачинског Родослов Стефана Трећег или Немање:    

Add to Cart
img1

ЦАРИГРАДСКА ШАРЕНА ЛАЖА

10 €

  ЦАРИГРАДСКА ШАРЕНА ЛАЖА     Бизант је назив-посмрче за државу Роума (Ромеју) или земљописно име, нама познато као Цариград, које по владајућој историји представља столицу Источне србско-римске империје. После устанка Илира, Панона и Далмата устаници су по уговору са царем Тиберијем 5517 године или девете по Ристовој ери добили право грађанства и војну одбрану заједничке државе, што износи Јероним у Хроници, В. Патеркул у Историји Рима и Деретић у Вулгати. Назив је настао по имену малог села Бизант, где је у време цара Константина премештена нова престоница, која је по причи владајуће науке добила име "Бизант” или “Константинопољ”. Јелинска прича о епонимном Бузансу је измишљена или присвојена, јер, Бузан или Бушан је србско митско име, од ариј. б'ушана, Вишњи бог, познатог из легенде о Влашићима. По овоме богу су добили име рашански Бузани, србско племе које И. Вукчевић документује и на северу Европе, после пресељења из њихове матице на Хелму. Преобраћање Стојана, алијас Константина у ришћанство је само легенда, настала из геополитичке потребе за религијском консолидацијом србске империје која је имала бројне верске секте. У легенду спадају и називи “Бизант” и “Константинопољ”, јер се Цариград никада није тако звао, већ је то измишљотина западне историографије. Западни писци су назив "Ромеја" преиначили у XVI веку у “Бизант” и “Бизантија” (Ј. Вулф) избрисавши србско име, о чему сведоче реформа (србског) календара, подела на Источну и Западну цркву и забрана обреда на илирском или србском језику. Владајућа наука каже да је у трећем веку Цариград носио име Augusta Antonina. До петог века, овај град се тобоже звао “Други Рим” а после тога “Нови Рим“. Прича даље каже, да је цар Стојан, алијас Константин Велики, одредио да престоница царства од 325 године буде Цариград или данашњи Истанбул који се тако зове тек од 1923 године! Ово село изабрано је за статусни симбол "србско-римског" пан-царства, које је после пропасти Западног “римског” царства, наставило да постоји као Источно царство још хиљаду година. Оно се називало "Ромејско", иако се први владар Јелин ("Грк") на престолу појавио тек у деветом веку! Србски Гети живели су у земљи Срба и примили апостолско ришћанство, а за њих папа Јован X и Иноћентије XIII кажу да су им јеванђеља проповедали свети апостоли. То значи, да су апостоли морали добро знати србски језик. Аријански владика Богомил је у четвртом веку проповедао службу божију у Цариграду на србском језику (Беса), а часопис “Цариградски гласник” такође на србском језику, престао је да излази тек 1905 године! Уосталом, Срби су били најбројнији становници Роума, алијас Ромеје или измишљене “Византије”, па је сасвим логично што се у тој држави находи србска симболика! Срби и Руси су Цариград звали Стамбол (Стамбул), од ариј. стамб'и, море, √ стамб' > ст. руски Стамболь, Стамбуль, отуда у руском Дорния Стемболская, Црно море у кримско-татарском преузето Истамбул (Стамбул). Арапи га зову Farruk, “делиоц”, јер лежи на сувомеђини која дели Европу од Азије, у каналу Босфор (Восфор). Јелини га зову Антуза (ариј. анд'ас, цвет), “Цветник”, а Турци Islambol, обилност или "мноштво ислама", град који Турци по угледу на арапску Меку називају и “Матер света”. Диодор Сикулски наводи храм у Меки, као најстарији и најлепши храм у његовог доба, где се током године славио сваки дан различити бог у току године све до доласка Мухамеда (Т. Карлајл). У средњем веку источни писци су Европу звали Румели, ар. тур. Urum, што је првобитно била ознака за Рашку. Османлије су тако звали европски део Турске, а то се у ужем смислу односи на Јеладу. Отуда и назив Rum milet, “Ромејски народ”, где се турски назив “Рум” везује за име Руми, персијског песника и суфи посвећеника, по коме су све странце у Турској звали “Руми”. Цариград су муслимани звали “Велики град” и „Престоница Роума”, а народ придевком “роумски” који је великом већином био србски. Само, што је разлика између Срба у Роуму и оних у Србији била у томе, што су је ови други били етнички чисти. То потврђује и лоза србске владарске генеалогије пре-Немањића, која је старија од оне роумских владара! Треба нагласити да нема “првог”, “другог” и “трећег Рима” већ само Цариграда, јер илирски Москови и Русија од искона припадају Роуму (заједнички назив за све ришћане) са примогеном апостолском црквом. Поготово, што “први Рим”, не само да је легендаран, већ није светска прича јер је важан само за Запад (Н. Фјодоров), па нема никаквог основа за тобожњи повратак античког културног наслеђа измишљеног “Римског царства”.   Слободан М. Филиповић                              

Add to Cart
img1

ОД “А” ДО “Ш”

10 €

Миленко Николић и Слободан Филиповић  Духовност једног народа огледа се у његовом језику, јер, закони мишљења спадају у законе Природе. Речи не личе на оно што представљају (Панини), али, оне ипак имају везу са стварношћу. Не, само, да реч у србском значи слово, већ је србски једини духовни језик на свету, поред његове рецензије аријског на Истоку која се литерарно зове “санскрит”.  Сарбатско писмо је морфолошки идентично писму Винче тврди Роберт Латам, па није ни чудо, што је извор европске писмености прва цивилизација у Подунављу Хелма (Балкана). Валтер Вист каже да је аријска рецензија такозваног “санскрита” настала од вендског или србског језика, а Илија Живанчевић закључује, да су Срби народ који је дао реч свим осталим народима Европе. Доказ томе, поред осталог су и словне вредности које постоје само у србском језику, али не постоје у писмима Европе и Азије! Сви Срби, алијас Словени, имају исту реч за појам “писати”, што је својеврсан доказ древности србског писма, упоредан песничком изразу “народи књиге” како су источни писци звали србске земље. Ако, упоредимо словне вредности аријског и писма Винче, са савременим србским, видећемо да постоје слова “А” и “Ш”, али нема латинског “w” (омега)! Сасвим је исправан закључак, да је слово “ш” замењено латинским “w” које је морфолошки веома слично, јер, ова два слова имају исту бројну вредност! Поготово, што слово “w” (“ом”) постоји у старосрбском, али je различите бројне вредности.  Преци Срба поштовали су космички закон ри, у значењу небо или богови неба, од истога корена као ритуал, ариј. риту, време богослужења, склад, подешено по мери, одакле је настало лат. ritus, религиозни обичај. Стари Срби су знали, да са нашег Сунца преко Часнога крста долази на Земљу милост божија и све оно што нам је потребно за живот. Небо и земља су за њих биле две свете посуде, као што је “човек посуда у коју Господ улива воду живота”.   Од “А” до “Ш” се иконографски представља као “сунчев печат” србске митологије, односно лабарум или чешће као “Ристов монограм” (енг. Chrismon). У свим представама без изузетка, од “А” до “Ш” је на водоравној оси просторно-временског крста, која симболише материјалну представу видљивог. Његове бројне иконографске представе са словом “ш” још увек постоје у црквама Каталоније, док су у Немачкој уклоњене и замењене омегом, тако да их је остало свега око пет одсто. Крст са куриличним словом “ш”, на роумским(“византијским”) вратима, Берлински музеј Лабарум или Ристов монограм иконографски представља “сунчев печат”, симбол преламања светлости и атрибут бога Сунца. Тумачи се као сновиђење Стојана, алијас Константина и касније „римска“ ратна застава, иако лабарум постоји у црквеној уметности Палестине барем један век пре “Стојановог сна”. Монограм познат као лабарум, описао је Еузебије Цесарејски у биографији цара Стојана, алијас Константина Равноапостолног. “Сунчев печат” сакуриличним словима: “Р” на ординати, уз “а” и “ш” на апциси крста. Репродукција фрескеиз ранохришћанске некрополе у Нишу. “Ристов монограм” као символ, такође постоји пре ришћанства и атрибут је халдејског бога Неба, док је у Мисиру познат под именом „Хорусова палица“. Лабарум је семантички истородан хетској владарској титули „лабарна“, од ариј. рави, Сунце, господар, одакле је семантички и бог Сунце Ра, како су у Мисиру звали асирског Мардука или Сербона. Слог ра, који се налази на врху сохе небеске, односно ординате временско-просторног крста, на аријском или архаичном србском језику има више значења: Огањ, Ватра, злато (митски атрибут Сунца), светлост, стварање, поседовање, љубав…  Србска изрека “од А до Ш” у значењу (све)укупности, преобликована је у латинско “ алфа и омега”. Ако, почетно слово “А” у свим писмима има стилизацију сазвежђа Бика којим започиње циклус године звезданог закона васионе, онда је последње курилично слово “Ш” по облику слично слову “w” у латиници, стилизација графичке представе Риба и последњег сазвежђа у Зверокругу или Свароговом точку! Тиме се писмо приказује као пресликана стварност, у примордијалном циклусу године која по древном србском календару почиње пролећном равнодневицом у сазвежђу Бика. Почетак циклуса године у космогонији србског предања пресликава народно веровање “да Земља стоји на Бику”.  Последње слово азбуке “ш” и латинице “w” имају исту бројну вредност, са том разликом, што латинично омега не постоји у аријском, али постоје чак два слога “ша”. Аријски слог “ша”, односно слово “ш” са вирамом које је морфолошки једнако куриличном слову “ш”, има више значења: крај, деструкција, остатак, вечна срећа, рај, крајње ослобођење… Да ли је случајност, да крајње слово азбуке има споту крајности када је писмо пресликана стварност и обележје васељене?   Миленко Николић и Слободан Филиповић

Add to Cart
img1

РИСТ И ЈОГА НАУКА

10 €

приредио С. Филиповић, из чланка М. Ђурића У апологетици ришћанства природа Риста је двострука: божанска и људска. Његова божанска природа проистиче из старог србског једнобоштва, у којој је светлост изворживота и сваког постања, у коме један Бог има безброј облика. О томе сведочи Хелмолд у својој Хроници, када каже да Срби верују у једног бога на небу, али, он има “помоћнике” који обављају послове на Земљи. Не постоји ништа у природи, што не би постојало у појединачном духу као манифестација неиспољеног, сагласно Теслином учењу у коме су физичке појаве математички строго одређене. Циљ проучавања посвећеника или јогина, јесте да сазна све законе којима суподвргнути различити планови постојања уприроди. Реч јога долази од аријског или архаично србског јога, јарам или спој са истином која се заснива на искуству. Како је суштина појавног неиспољено, засједињавање са испољеним најважније је правило: Упознајсамог себе! Ходање по води, васкрсавање мртвих, храњење народа са мало хлеба, мотив партеногенезе у вези са рођењем, као и све оно што се находи у Ристовим „чудима“, налази се уживотописима посвећеника или јогина који су живели пре и после Риста. Јер, Дух је једина реалност, у којој су материјални облици само његова манифестација која се може математички представити, али, песници и свештеници речима стварају мноштво од стварности која је једна. Рист није имао завичај ни сопствену имовину, нити је икада радио за награду. Био је слободан од жудње за именом, славом и пролазном земаљском срећом. Он је радио и умро за друге. Тиме је остварио идеал, по коме тајна дела није у материјалним плодовима рада већ у самом деловању (карма–јога). У србском језику постоји материјални тактил “муфте”, од архачно србског духовног појма мукте, највиша милост, “дело ради деловања” или дух ослобођен (телесне) зависности. Значајно је напоменути, да изворно духовни појам “мукте”Инди користе као ментални тактил, што је показатељ њиховог преузимања лексеме! У својој преданости и љубави према ближњем и божанском оцу Рист је победио својесамољубље (бакти–јога). Само љубав може да победи самољубље, јер љубав је давање. Још је Парацелзус, поклоник мудрости лечења помоћу природе, тврдио да лекар који не верује у Бога не може да лечи! Јер, болест долази као опомена, а то су по србском миту уроци и зле душе. Отуда потиче и вера витештва или чојства, када друге бранимо од себе или од њихсамих. Рист је без медицинског третмана лечио болесне, враћао вид, или одузимао узетост. Идеалчистоте телесног живота постиже се ограничавањем себе (хата–јога). Уздржавањем, човекјача своју личност а Рист је својим деловањем, љубављу, усредсређеношћу, постом и молитвом спојио себе са божанским: Отац ија једно смо. Субјективно и објективно су два израза за Једно (џнана–јога), а унутрашње је једнако спољашњем: Ко у себи пронађе светлост један је с Богом, а само душа која је једна с Богом пије воду бесмртности.Развијање снаге усредсређености је кључ сазнања, а тиме човек оплемењује своју полнуенергију и претвара је у “унутрашњу светлост” (кундалини–јога). Рист је познавао тајну да свој дух одвоји од тела, што је показао у најстрашнијим мукама, кадa је рекао: Оче опростиим, јер не знају шта чине. Као посвећеник, Рист није први који је показао делом, да непријатеља не побеђујемо када га убијемо већ ако му опростимо! Духовне истине и закони су исто тако свеобухватни као закони материјалног света. Неке од њих зовемо “чудима”, за која св. Августин каже да не постоје већ само оно што људи мисле да су чуда! Али, постојала или не, чуда не могу да севежу само за одређено време, простор или личност.   приредио С. Филиповић, из чланка М. Ђурића

Add to Cart
img1

"НОВА ГОДИНА И КАЛЕНДАРСКО ПИТАЊЕ"

10 €

Слободан М. Филиповић   У константној звезданој години србског народног календара, пролећна равнодневица је увек 8. марта у сазвежђу Бика, како је била у Лепенском Виру тако и данас. Али, из практичних разлога, слави се 1. марта због младине и почетка месеца, док су шест “зајмљеника” између ових датума “безвремени” дани који се не броје.То значи, да је први сабор у Никеји био мартовски индикт (почетак месеца) од ариј. инду, месец, истоветно почетку србске календарске ере у неолиту. Иако нема писаних трагова са Првог сабора, потврду о мартовском индикту нам дају првих седам сабора одржаних у источном делу Роумске империје, где и данас црква користи стари србски календар. Шта се онда крије иза папске буле издате у 16. веку, о 21. марту као тобожњем датуму Никејског сабора, који је званично наведен као разлог папске реформе древног србског календара?Крије се демагогија скоројевића као психопатолошка потреба владања временом у циљу контроле људи. Папска самовоља је у древни србски календар увела нову тропску (сунчеву) годину, покретну и геоцентричну, која у свом циклусу (25920 г.) прави просечну грешку дужу од једне године! Указом је избачена константна хелиоцентрична и сидерична година, која је по звезданом закону у биолошком ритму Земље, а поред србског предања постоји у библијском, ведском, хинди и традицији апостолског ришћанства.Значи, папски указ је укинуо тачно и увео нетачно, прогласивши тачно за нетачно и обрнуто, уз кукумавку како ћемо се без потребног усклађења “разићи са звездама”. Па, нека “забринути” само врате оно што су склонили, па ће звезде опет бити на своме месту! Папски административни указ био је обрачун, не само са православљем већ и са европском науком. Зато је нови стил ширен присилно и са преваром, због чега је проливено много крви. Још је папски указ лажно проглашен за “календар”, иако је то била најобичнија корекција србског календара! Када човек замени једнобојну кошуљу шареном, остаје онај који јесте, не може бити неко други!Користећи неупућеност људи, медији из незнања или намере стално праве “димне завесе” које имају за циљ прикривање бесмислености указа који су подржали папски астрономи. Како је звездана (астрономска) година дужа од тропске 11 минута и 14 секунди, разлика се приписује непокретној звезданој, иако је она искључиво последица покретне тропске. Ова бесмислица, треба да прикаже грегоријанску корекцију србског календара астрономски оправданом и тачнијом!? Успут се формално правда, најчешће као “потреба за практичношћу”, затим као еклисиолошко питање календара или обрачун са тврдоглавошћу “православних традиционалиста”.Поред увођења тропске године, уведен је и нови “стил” који је преместио Нову годину са пролећне равнодневице 1. марта на 1. јануар. Када је 1776. у Венецији штампан месецослов са новим стилом, народ се побунио и прогласио своје владике за унијате! Ова “јулијанска” корекција србског календара је опет као и грегоријанска произвољно проглашена за “календар”, као што је то случај са мимикријама у случајевима измишљене “византијске” и Миланковићеве секуларне корекције србског календара! Тако је настала “грађанска” Нова година, на србски празник Мали Божић, али, масовна прослава Нове године у данашњем облику је код Срба веома млада, и није старија од стотинак година.Ритам звездане године древног србског календара претходи 13 дана у свим празницима у тропској корекцији папског указа, осим у случају римокатоличког Божића 25. 12 који као специјалан случај временски претходи православном!? Да је “грађански” стил уведен плански, управо сведочи посебан случај пресека померањем стила у “јулијанској” корекцији, са 1. марта на 1. јануар. Прослава православног Божића у звезданој години је 12. децембра (коледара!), тачно три трона после зимске краткодневице! Зашто је, онда, прослава православног Божића померена са звездане године на 7. јануар по тропској, када овај административни пропуст, представља временско закашњење од скоро месец дана!Да иронија буде већа, ватиканским премештањем стила, са пролећне равнодневице на зимску краткодневицу, данашњи Срби, поред прославе Божића са месец дана закашњења, чак два пута славе измишљене и наметнуте Нове године: “грађанску” или “римску” на Мали или Божић за мртве (1.1), као и “православну”, “обрезањску” или “србску” на Василицу (14.1) у време некрштених и зимских пасјих дана!Право питање гласи, када је прослава праве Нове године? На пролећну равнодневицу 8. марта по звезданом календару, када почињу астрономска, календарска и србска народна Нова година које се славе 1. марта из практичних разлога. Зашто је то прави датум? Зато, што је на кардо правцу географског истока! Доказ ове тврдње, поред преступног дана, јесте почетак активности нашег Сунца, у време када оно пресеца геомагнетни екватор Земље што је блиско равнодневицама.Поред наведених, постоје још четири Нове године: “митолошка” о Божићу 12./25. децембра као прва најава обнове природе, време максималног прилива енергије у периоду од 20-5 марта по звезданом стилу или 2-7 априла по тропском, јер се тачан дан не може унапред одредити већ се прати или мери (електронски), затим “метеоролошка” о Ђурђевдану 23. априла/6. маја, или “јеврејска”, “византијска” и “црквена” 1/14 септембра. Међутим, све оне обухватају две календарске године.Тачно је, да наука прати доток и пресек космичких енергија на обе полулопте Земље, али је управо то доказ нетачности “јеврејске”, “византијске” и “црквене” (административне) Нове године на нашој хемисфери, јер датум ове прославе је на северној (званично и погрешно јужној) полулопти Земље! То, што неки истичу септембарски стил као ведски, стоји у супротности са ведском астрономијом која је најсвршенија на свету, а њен почетак циклуса године је о кардо правцу пролећне равнодневице!Календар је модел времена у простору, који није само астрономско и математичко питање, већ исто тако метеоролошко и митолошко. Све четири Нове године су “зимска” прича, која почиње на узлазној путањи Земље о Божићу, али је само почетак циклуса о пролећној равнодневици једини који који је у биоритму Земље, јер се поклапа са почетком годишње активности Сунца!На први поглед, може да збуни метеоролошка Нова година о Ђурђевдану када почиње право лето, али, овај празник је прва тачка пресека дотока енергије на галактичком луку, што значи да је то символ “звезданог закона”, у коме је циклус године још у Ведама назван “точак Закона”. Символ галактичког лука имају само Срби, јер су они једини народ на шару земаљском који има циклусно знање. Зато сви остали отимају културне тековине “генетски инфериорних” Срба проглашавајући их за своје, али се често догађа да не разумеју то што су узели.Појавно је условљено неиспољеним кодом, који се може пратити као небеска симфонија, од кретања звезда до субатомске структуре атома у “закону октава”, по коме је 12 тонова темпероване скале упоредно подели циклуса године на 12 месеци. Јер, временски ритам календара мора бити сагласан пулсирајућим циклусима васионе! навече о Бадњем дану 7525. годинеСлободан М. Филиповић

Add to Cart
img1

СЛАВА БОГИЊЕ ЛЕТА

10 €

Слободан М. Филиповић  Истерала баба на Змијин дан (Младенци) 9 марта(1) козлиће у планину, па се похвалила како јој Сечко (фебруар) ништа не може. Сечко се наљути, па замоли (Баба) Марту да му позајми три а она му даде девет својих дана, те Сечко замрзне бабу са јарићима у планини. Ово је символична прича о Зајмљеницима или “безвременим данима”, који служе за корекцију звезданог стила у србском народном календару.(2) Звездана година србског календара је за разлику од сунчеве непокретна, па пролећна равнодневица увек пада 8. марта у сазвежђу Бика са Ладом, звездом Даницом или Сјајначом како су стари Срби звали Венеру. Како сваки месец почиње младином, из практичних разлога се равнодневица слави 1. марта. Осталих шест дана су Зајмљеници и не броје се, тако да други дан астрономске Нове године није други већ 9. март, а Зајмљеници служе за корекцију периодичне грешке у циклусу године. У каквој вези, онда, стоји пролећна равнодневица и астрономски стил са међународним празником Дана жена 8. марта? Овај датум је прикривени митолошки символ женског принципа светлости у примордијалном циклусу календарске године, који на географском истоку и пролећном небу кардо правца равнодневице доноси мистерију обнове природе на Земљи. Да би то разумели, морамо знати да је у митологији Огањ мушки принцип, за разлику од женског принципа светлости. По звезданој години старог србског календара, пролећна равнодневица пада управо осмог марта и поклапа се са астрономском, јер је лето је у народу друго име за годину.(3) Доказ њене тачности је преступни дан, који у србском календару пада крајем фебруара, јер, ако би календар представили у облику спирале, онда је то могуће само када је преступни дан на почетку или крају године! После 29. фебруара пада 1. март, не мoгуизмишљени 1. јануар и 1. септембар!? Да не буде забуне, Нова година у облику какав славимо данас, позната је Србима тек два столетја. Србско народно предање слави почетак астрономске године као Младо лето (Летник) или Вратиловдан, јер “вештице тада о вратилу јашу”. Младо лето је сматрано најважнијом тачком у времену, јер је то рок за промену промену таме у светлост или “борба добра и зла”, када невидовна сила хоће у вези са Марачем да нанесе зла људима: Марач узима харач или На вратилу о Марачу јашемо! Стара Година “умире” а “рађа” се нова, јер после равнодневице и спаситељског Васкрса, благочест светлости расте а тама нечасти се смањује (Синтагма): Мартани кокот не пева узалуд, већ слути Младо лето. Да би се зло спречило, на сам Марач (1. марта рано изјутра) доноси се кора од корњаче (символ плодности), за коју још Плиније Старији каже да сузбија чини и служи као противотров, а корњачин оклоп ставља се изнад врата куће, да чељад буде здрава и чврста (као оклоп). Богиње Лета и Зиме у србском народном предању су женског рода, у ликовима Баба Зиме и Баба Злате или Летнице, по којој је израз “облетница”. Оличење Огња старе године о пролећној равнодневици је месец март или Баба Марта, ариј. марта, смртна, свет смртних, чин умирања, која „умире“ почетком марта. Баба Марта је митолошко оличење богиње Зиме, док је Летница оличење богиње Лета или Баба Злате дубровачких писаца. Сваке године, два пута се у години сретнугосподарице неба Летница и Баба Зима: о најави лета на часној и божанској страни Кола небеског (1)8/21. марта, или о најави зиме на левој и враговој страни 10/23. септембра. Почетак циклуса године у србском календару и народном предању, поклапа се не само са астрономским стилом, већ и са буђењем целокупног интерпланетарног простора, које има велике сличности са буђењем природе у пролеће. То је космичка потврда природног ритмаСлаве богиње Лета на небу, чији је календарски почетак усклађен са активношћу сунчевог система и његовим електромагнетним променама.   (1) Обретеније је празник првог дана Младога лета (9. марта), када се све „обрће“ (ариј.вартана, вртење, чин обртања) и креће на боље, зима попушта, дани су топлији, а биљке „крећу“. (2) У зависности од врсте корекције негде рачунају првих 12 дана марта, као што је то билокод Асираца. (3) Стариталици су такође имали мартовске календе које су означавале почетак пролећа, а да је њихова година имала 12 месеци, поред слављење Младог лета у марту сведочи и ред Арвалске браће који су имали 12 свештеника.    

Add to Cart
img1

БАЛКАН ИЛИ ХЕЛМ

10 €

БАЛКАН ИЛИ ХЕЛМ   У Шоплуку Забрђа старији људи и дан данас кажу Балкан, за планину која је тридесетих година прошлог века из неког разлога названа Стара планина. Мудраци владајуће “науке“ која ствара бројне феномене у србској историји поуздано “знају” да је то турско име. Машала! Зар су Срби чекали да се Турци појаве на историјској сцени пре неколико векова, како би дали име својој планини на којој микротопоними носе србске називе? Поготово, што реч “балкан” за планину не постоји у (малоазијском) турском језику! Управо је обратно, реч је из архаичног србског језика од балахака, планина, а ово име је задржала једна висораван Старе планине испод Видлича, где се налази манастир св Кирик и Јулита а која се и данас зове Балкан.1 Један стари део Москве се звао Балкан, док у Туркменији постоје две планине са овим именом, јер је ова реч у чагајском преузета у истом значењу: вис, планина. Да би уопште говорили о семантици културе мезолитског континуитета, мора се познавати “чобански језик баба Стамене” јер је то “мајка језик” наше цивилизације међуледеног доба! Све оно, што зову “грцизмима”, латинизмима, персизмима, арабизмима и осталим “измима” је сленг или шатровачки србски језик! 2 Истина је окренута на главу, јер су очигледно у питању србизми у главним европским и азијским језицима. Само, за ово никако не би смели да сазнају фалсификатори владајуће науке! Малоазијски турци Балкан зову Emineh dag, “Хелмска планина”, што је превод преузете србске кованице од аријског шарма, хумка (свети гробни камен), станиште + тунга, врх, висок, узвишен, у слободном преводу “брдовито станиште”. Од додатка кованице за назив Балкан, настала је у персијском и турска реч “туг”, коњски реп на врху копља са јабуком, одакле је и титула везира: “паша са три туга”.3 Предметак кованице “Еминех даг” је име за Хелм по коме је суиме “хум” (брег) семантички различито. Нетачно је изводити име Хелм по хуму, јер, назив Хелм такође долази од ариј, шарма, херма (брег са стелом), хумка, прибежиште, склониште, кућа, насеље, одакле је у срб. “крама”, кућа, ст. срб. хьлмь, рус. холм, лит. šerme, даћа, гал. енг. humble, при земљи или holm, ниско земљиште поред реке, а.с. holm, брдо: острво, лит. kelmas, јел (гр.). herme, гомила (камења) и hermai, обожени крајпуташ, гробна хумка, међаш. Реч “хум” долази од ариј. б'уми, земља, тло, област, оличење богиње Земље, одакле је пер. bum, земља, јел. homa, могила или лат. humus, -ilis. Право име оличења планете Меркур (= Тот или Вид) је Шармије или Хелмије (Хермес), који је слављен у класично доба као божански гласник на ивицама путева оивиченим гомилама камења, с великим усправним каменом у средини јер је он рођен на брду па је имао Шармијеву (Хермесову или Теутову) главу на врху. Суиме Шармија (Хелмија, Хермеса или Теута), алијас Вида је ариј. хемна, планета Меркур као оличење бога Вида по коме је такође назив Хем (Хемус). Отуда, називи Хелм и Хемус су синоними, али је разлика у томе, што се под Хелмом подразумева цело полуострво док се име Хемус односи само његов источни део. У Илијади се на више места помиње једна херма (брег са стелом) у Тројанској равници, као гроб Илија сина Дардановог (XI, 371), а Паусанија сведочи да је на путу од Спарте до Аркадије видео чак седам таквих стела од необрађеног камена (Н. Дурсе). Страбон тврди, да су ови свети каменови служили као међаши и путни правци. По хермама са стелама важнији путни правци су добијали статус “свети пут” (или dromos ieros).4 Оваквих путева било је по Асирији, Скитији и Мисиру (Н. Дурсе). Тако су, по гробним хумкама посвећеним богу Виду, Хелмију (Хермесу) или Меркуру, заштитнику путника и трговаца, добили су име “свети путеви” а по њима читава регија Хелма. Семантички, стела је од архаично србске речи ст'ала, узвишење по којој је настатало лат. stela и јел. stele. Погребне стеле биле су уобичајене у Асирији, а на победничким стелама су најчешће били присутни божански симболи: Ашурова тијара с роговима библијских Зербетита (Сарбата), осмокрака звезда богиње Иштар присутна код “звезде Данице” у србској средњевековној имонографији, полумесец бога Сина, Ададова муња, Шамашев или Ашуров диск са крилима (Недомачки). Сербон, алијас Херакле је јелинско суиме за Серба Макеридовог (Арџуна, Асур, Зерван (Зурбан), Мардук...) чији су синови по античком предању и Шкокљеву: Агатирси (сарбатски Гети), Гелон (сарбатски Гали) и Скит (Сарбати), па је Сербон, алијас Херакле, поштован у Скитији или Сарбатији. Он је "освајач” тада познатог света у коме је ширио културу, али такође подизао мостове и стеле (стубове) у империји од Гибралтара до Индије. За разлику од келтског предања где је он поштован као заштитник писмености и бардских вештина, код Јелина је је поштована његова телесна снага! Један Сербонов мост под Атласом (Јужни Карпати) је у времену пре или после ренесансе преиначен у “Трајанов мост”. За стеле под хелмским или балканским Атласом (Јужни Карпати) се мање зна, али Диодор извештава да их је Херакле преузео од “Атланта варварина”, па су оне премештене на Гибралтар и прозване "Херкулови стубови" како би се обележила западна граница Сербонове империје. Може се закључити, како су Балкан (Стара планина) и по њему регија различити по споти и семантици од имена Хелм. Јер, Балкан је име планине, у класично доба сматране за Вериге света (Catena Mundi), док је назив Хелм настао по стели са хумком посвећеној богу Виду која се семантички разликује од речи “хум”, брежуљак или најмање узвишење.   Слободан М. Филиповић   1На њој се налази манастир свети Кирик и Јулита. 2Шатровачки језик је премештање слогова незваничним правилом, а сленг кривљење постојећег наречја. 3Везир и паша су такође србске речи од ариј. б'асура, јунак, витез и балеша, војвода, главнокомандујући, одакле су титуле “баша” и “паша” за које “упућени знају” и тврде да су турске!? 4 Јелинско odos iera је од ариј. √ ход, инф. ходати + хари, свето или божанско име, док је “друм” од ариј. √ друмм, инф. друмате, путовати.  

Add to Cart
img1

СРБИ И "КАЛЕНДАРСКО ПИТАЊЕ"

10 €

Срби и "календарско питање"  Слободан М. Филиповић  После серије мултидисциплинарних предавања, организованих ове зиме у удружењу „Милутин Миланковић“ на тему „Срби и календарско питање“, одржан је и „округли сто“. Подршку је дала и Влада Србије, са материјалном потпором штампања прикладне монографије. Циљ и мотив ових предавања, било је питање реформе јулијанског „календара (?)“, валидног по научној mетодологији и рачунању времена. Организатори предавања у Удружењу, унапред су донели конвенцију, да „не постоје никакви разлози за супростављање примени Миланковићеве реформе јулијанског „календара“, јер се ради о научнoj методологији рачунања времена. Из овог унапред прокламованог става, проистичу два битна питања: Прво, да ли је ова констатација уоппште тачна, и друго, постоји ли неко рационалније и тачније научно решење? Да би се одговорило на ова питања, морамо прво указати на чињеницу, да у суштини не постоји никакво „календарско питање“ јер је то чиста заблуда и екуменска демагогија, проистекла из папског указа у 16. веку ширеног присилом. Административни папски указ је из јединственог србског народног, црквеног и државног календара, избацио еталон константне звездане године и заменио га покретном сунчевом, а разлика, коју прави покретна сунчева једноставно приписао звезданој години!? Тако је, тачно проглашено за нетачно а нетачно за тачно, јер, зрак светлости по апсолутном критеријуму, тобоже тачније геоцентричне корекције путује са Сунца нешто више од осам минута, док је хелиоцентричној за тај пут са звезда потребно 3,5 године! Уосталом, спирала симбола за време која пресликава вечност, има у тачкама пресека управо еталон звездане године, познате у Ведама као „точак Закона“. Онда је на „мала врата“ мартовски стил замењен јануарским, а ова „јулијанска“ корекција помпезно проглашена за календар? „Мало мачку говеђа глава“! Не постоји никакв „јулијански календар“, већ само србски, у који спадају и „византијски“, грегоријански и Миланковићев, јер су то све корекције проглашене за календаре! Али, нетачни називи су били у служби прикривања србског календара. Папска демагогија је чак драмски представљена, као претња „разиласка са звездама“. Па, господо, вратите сидералну годину звезданог закона и звезде ће опет бити на своме месту, сагласно закону октава! Јер, једини исправан почетак циклуса године, јесте о пролећној равнодневици на кардо правцу географског истока. Тада, Сунце пресеца геомагнетни екватор Земље, временски близак максималном дотоку енергије са нашег Сунца и дубине васионе, који стоји у вези мистеријске обнове Природе о пролећној равнодневици, када јачају ковекциона струја или магнетне буре у васиони, што се може упоредити са буђењем природе на Земљи (М. Стеванчевић). Јер, мистеријска обнова природе у пролеће, стоји у директној вези са опстанком човека. Мистерија обнове природе у пролеће, предпоставља циклусно знање које на планети Земљи има само народ Срба. Упоришне тачке циклуса звездане године налазе се још на источном хоризонту Лепенског Вира, а оне су данас главни Ристови празници: Божић, Васкрс, Ивањдан и Госпојина! Отуда, упоришне тачке циклуса године неподмитљиво сведоче о континуитету мезолитске културе, присутне у правоверју Срба од искона на хиперборејској и прасрбској реци Дунав. „Јулијанска“, „византијска“, грегоријанска и корекција Миланковића нису календари, иако их тако зову, већ су само нетачне корекције које су такође прерасле у заблуду. Сви стилови (јулијански, јеврејски, византијски и црквени) који нису на кардо правцу географског истока су измишљени, јер немају потврду у природи! О томе сведочи преступни дан (29.2, фебруар) који може бити само на почетку или крају циклуса (март почетак нове године). Такође, нису у истој календарској години, нити на јужној (званично северној) полулопти Земље или десној страни кола небеског, где се налази магнетни фокусатор Часнога крста! Осим тога, поред бесмисленог почетка од средине месеца (21.3), уместо од младине и првог дана календарског месеца, о произвољности и демагогији папске административне реформе србског календара, сведочи и замена почетног сазвежђа у тропском Зверокругу. Ватикан је заменио почетно сазвежђе Бика у константној звезданој години, са Овном у покретној тропској. Значи, привидно кретање Сунца у циклусу године (12 месеци), замењено је ретроградним циклусом окретања замишљене осе обртања Земље око пупка неба (25920 г.). Вишевековно и упорно инсистирање на наметнутом календарском питању, које реално не постоји, јер је настало увођењем покретне сунчеве године, данас налази упориште и решење у прихватању Миланковићеве секуларне корекције србског календара. Њој претходи поставка Максима Трпковића гимназијског професора, који је по оцени двоструке стручне комисије, научне и црквене, задовољио како научне и тако и канонске захтеве рачунице епакта у корекцији календара. СПЦ је прихватила решење Трпковића, доставивши предлог Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године, али је он одбијен, са образложењем да Васкрс не може да буде у недељи пуног Месеца. Миланковић је са поставком Трпковића отишао на Комисију православних цркава која је у току сесије прерасла у „Свеправославни конгрес“, иако на њему није учествовало ни половина православних цркава! Осим тога, Конгрес није био легална установа црквеног одлучивања јер је то Сабор. Тамо је изнет практичан захтев, да Трпковићева корекција буде што дуже временски сагласна са грегоријанском интеркалацијом. Како су Трпковићева и грегоријанска корекција србског календара, требале да се разиђу већ 2000. године, Миланковић је задржао основну идеју Трпковића, али је предложио другу варијанту решења. Миланковић је израдио нову корекцију, Он је истакао, да Трпковићева рачуница није “строго научна” и да су му “рачуни погрешни”. Упркос томе, прихватио је Трпковићев предлог рачунице, са коментаром, да се то “може учинити на бесконачно много начина”. Да изјава Миланковића није тачна, доказао је математичар Јован Кечкић, јер се рад Трпковића и Миланковића разликује само по различитим остацима при деоби броја девет. Јован Кечкић је “бесконачно много” комбинација Миланковића свео на девет могућности. Деоба броја девет има девет могућности остатка: 0,1,2,3,4,5,6,7 и 8. Ако, хоћемо, да од тих девет могућих изаберемо два остатака, онда има само девет парова: 0 4, 1 5, 2 6, 3 7, 4 8, са разликом 4 између остатка и 0 5, 1 6, 2 7, 3 8, са разликом 5 између остатка. Трпковић је узео први пар 0 4 а Миланковић трећи 2 6: 0 4 1 5 2 6 3 7 4 8 0 5 1 6 2 7 3 8 2200 2300 2000 2100 2200 2300 2400 2000 2100 2700 2800 2400 2500 2600 2700 2800 2500 2600 Критика Ј. Кечкића на Миланковићев поступак, односи се само на текст од 30. јуна, приказан 1923. године на скупу Академије природних наука СКА. Трпковић је радио помоћу епактног рачуна који је одобрила двострука комисија, а Миланковић је заменио епактни са астрономским рачуном. Разлика је у томе, што је између Трпковићева корекција помирила науку и црквени канон у епактном рачуну, а Миланковић, који из Трпковићевог рачуна узео варијанту која је више одговарала тропској години, пореметио ритам календара астрономским рачуном! Али, остаје нејасно, зашто СПЦ о томе ћути, када је још папски математичар Скалигер навео пет корекција које не ремете ритам звезданог календара. Јер, за разлику од математички дотераних решења која су само фикција, србски календар линеарно сабира природне временске јединице које нису цели бројеви! У томе се огледа генијалност србског календара, унакаженог бесмисленим корекцијама иза којих се крије идеолошко наметање екуменизма. Једино решење преваре прерасле у заблуду, јесте враћање непокретне звездане године, са стилом о пролећној равнодневици на кардо правцу географског истока!

Add to Cart